Године покренут је у Новом Садy, у Штампарији Арсе Пајевића један занимљив лист познат под насловом Српске илустроване нови-

Ђорђе Перић DOI: 10.2298/PKJIF1177151P УДК 821.163.41.09 О псеудониму Војислава Илића Црни Домино Година 1887. у песничком стварању Војислава Илића (1860 1894) била је веома плодна. Већину песама у тој години Војислав је написао и објавио под разним псеудонимима: Џефри (од 1882; 1887. пет пута), Радивоје син чича Павлов, песник самоук (1887), Сер Чатертон (1887), Дон Тодор од Естрамадуре (1887), Смирени богомољац, највећи песник под капом небеском, Мохарахари (1887), Саид Ол Омра (1887), Један светац кога се ова ствар непосредно тиче (1887), Сисиф (1887) и коначно: Црни домино (22. I 1887). Нарочито привлачан за историчаре књижевности био је овај последњи псеудоним који је употребљен само једном у познатој сатиричној песми Војислава Илића Маскенбал на Руднику. Већина књижевних историчара и писаца огледа о песнику Војиславу Илићу и његовом песништву посветила је своје есеје околностима под којима је ова песма написана и њеној актуелној сатиричко-политичкој садржини. Писало се о песниковом хапшењу због ове песме, његовом суђењу и исходу судског процеса. Колико се могла пратити литература о овој песми кроз бројне огледе о животу и делу Војислава Илића, која почиње од радова Јована Скерлића до монографије академика Милорада Павића, најисцрпнијег биографа Илићевог, није познато да је неко посветио већу пажњу самом псеудониму Црни домино. Није испитано порекло тог псеудонима, не зна се одакле га је песник преузео да маскира своје име испод песме Маскенбал на Руднику. Случајно се и ово питање отворило пред страницама једне књиге из прошлости. Јер, песма Маскенбал на Руднику (1887) нам открива сатиру на друштвене прилике у краљевини Србији у време краља Милана и краљице Наталије, а псеудоним Црни домино и једну књигу из лектире песника Војислава Илића из које га је песник преузео и присвојио. 1. Године 1881. покренут је у Новом Садy, у Штампарији Арсе Пајевића један занимљив лист познат под насловом Српске илустроване нови-

152 Ђорђе Перић не. Излазиле су свега две године (1881 1882) под уредништвом Стеве В. Поповића (1844 1918). Он је настојао да окупи све познатије српске писце, песнике, прозаисте, преводиоце, историчаре уметности и сараднике из свих области културе, једном речју српску интелектуалну елиту која је писала на простору између Новог Сада и Београда. Постојала је тада само једна стално присутна препрека, цензура на граници између две суседне земље Аустроугарске и Србије, које је делила природна граница, Сава и Дунав. У обе државе Срби су живели физички раздвојени, али духовно уједињени. Већ у првим бројевима Српских илустрованих новина за 1881. годину, које су излазиле у фолио-формату са сталним илустрацијама и бираним литографијама познатих личности, почео је да излази и један роман у наставцима, из руске књижевности. Роман је носио наслов: Велики свет, новела грофа В[ладимира] А[лександровића] Сологуба (1813 1882). У првом броју је у спуштеници преводилац донео краћу биографску белешку о В. А. Сологубу, а у последњем наставку се и он потписао: Сава Петровић. 1 Превод је испао доста добро, осим извесних речи које би данас преводиоци ради бољег разумевања превели можда неким успелијим синонимом. Садржај овог романа грофа Сологуба изузетно је интересантан, а за овај оглед је занимљив само почетак који наводим: У великом позоришту била је игранка под образинама. Паркетне ложе [ложе у партеру] сјале су се од раскошно искићених женских, а пред њима су стојали официри па су се удварали и ласкали младим лепотицама. Официри су имали на себи домино Остраг се орила свирка и чуо се жубор од водоскока. По дворани и по степеницама ужурбали су се господа у фраковима и са округлим шеширима и официри са шареним перјаницама, а око њих су се устумарале и гурале образине разне боје и облика...на све стране се на игранци чуо разговор, смех и радосни усклици. Само су два човека прилично равнодушно посматрали то весело друштво. Један је био висока раста у црном инглеском фраку, а други је био хусарски официр и имао је једну звездицу на нарамици. Једна образина у црном домину, што се шетала сама по дворани приступи к њима, поклони им се, па рече старијем: Добро вече! Добро вече! Ја вас познајем! То може лако бити! Ви сте господин Сафјев. Погодили сте! Црни домино окрене се к млађем: Добро вече! Добро вече! Ја вас познајем! Може бити! Ви сте господин Леонин. Тако је! А ви мене не познајете? Не познајем! Шта! Доиста ме не познајете? Не познајем. Збиља ме не познајете?! Доиста, ја вас не познајем. 2 1 Роман грофа В. А. Сологуба Велики свет изашао је и посебно у Новом Саду у штампарији А. Пајевића 1882. године; садржи VIII+136 страна; 12-на. Преводилац је исти: Сава Петровић. 2 В. А. Сологуб, Велики свет, Српске илустроване новине, I, 1. 1881 (16. јули)

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 153 Писац романа је започео радњу упознавањем личности, тако што је маскирано лице у црном домину и под образином представило читаоцима главне јунаке свог дела. А то су гардијски заставник Леонин, главно лице у роману којим започиње роман и интригант Сафјев који ће радњу романа расплести и довести до краја. Радња романа текла је даље, а црни домино у њој више није учествовао. Он се није показао испод своје образине, остао је тајанствен и неприкосновен, иако је писац у почетку романа оставио мото: Je te connais, beau masque Познајем те лепа образино! Стиче се утисак да је, читајући роман, и наш песник поставио себи питање: па ко је онда црни домино? Могао је наслутити само један одговор: Црни домино је био сам писац, гроф В. А. Сологуб, који је на духовит начин представио главне личности свог романа о маскенбаловима у отменом руском друштву, у Петрограду. Он је често чинио разне упадице и коментаре сатиричног карактера, прекидајући радњу свог романа, да би је потом наставио описујући романескне догађаје и личности који следе. Војислав Илић је роман читао с нескривеним интересовањем, а доказ да је тако налазимо у његовој сарадњи у истим годиштима Српских илустрованих новина за 1881. и 1882. годину. Роман грофа В. А. Сологуба Велики свет излазио је у првих 8 бројева овог листа и завршио се на страни 119. Испод се потписао и преводилац Сава Петровић. А одмах испод преводиочевог имена објавио је Илић текст своје песме Љубав са потписом: Воислав. На основу тог детаља јасно је да је песнику био познат садржај романа, како почетак, тако и завршетак и да га је он прочитао. Тајанственост црног домина који је остао непознат утицала је на Војислава да и он стави маску и плашт непробојности и непрепознатљивости када је написао своју сатиричну песму Маскенбал на Руднику неких шест година касније. Ипак, када је уредништво Новог београдског дневника дошло у безизлазну ситуацију: да ода писца или да уредник и власник листа уместо њега лежи у затвору, Војислав је поступио крајње коректно; признао је своје дело, које се данас цени као несвакидашњи подвиг у виду оправдане друштвене критике високих друштвених кругова, који приређују раскошне маскенбалове у Србији, а народ нема шта да носи, ни шта да једе. 2. Сатирична песма Војислава Илића Маскенбал на Руднику написана је после првог маскенбала у Србији, који су приредили високи дворски кругови око краља Милана и краљице Наталије. Најбољи биограф Војислава Илића, академик Милорад Павић је у исцрпној монографији о песнику дао посебан коментар о томе шта га је побудило да спева своју

154 Ђорђе Перић сатиричну песму као реакцију на први београдски дворски маскенбал. То је био један чланак о маскенбалу који је објавио Нови београдски дневник у уторак, 20. јануара 1887. године. У њему је дат опис бала, ко је на њему био и коју је маску носио. Из њега се могло сазнати да је први маскенбал у Србији, одржан у Београду 13. јануара 1887 у палати краљевог нећака Александра Константиновића. На капији, на степеницама и у коридору чували су почасну стражу дворски жандарми. У великој сали сакупио се цвет друштва. Затим се набраја ко је све узео учешћа на маскенбалу и у којој се маски представио, што је могло интересовати читаоце Новог београдског дневника. Тако, наводи се да су од жена из београдске елите на том маскенбалу били: (1) на челу Њено Величанство Краљица као Ђурђијанка; (2) домаћица [маскенбала] гђа Константиновићка као Минерва, (3) гђица Богићевићка као субреткиња, (4) гђа Жујовић као српска Маркитанка, (5) Нушићка као Ромео, (6) гђица Кумануди као египатска краљица, (7) њена снаха као продавачица цвећа, (8) Христићка као алгирска циганка, (9) Ивановићка као Рускиња са кокошником, (10) гђица Орешковићева као црвендаћ, (11) гђа Беницки као Гретхен, (12) гђа Нешићка као сељанка из Ваљева (13) гђа Срећковићка у српској ношњи, (14) гђа Симићка као бајадерка, (15) гђа Персијани као продавачица цвећа, (16) гђа Миле у костиму из времена Лудвика XIV, (17) мадам Виндам у костиму двора Гргура III, (18) гђица Нели Виндам као јапанескиња, (19) гђа Поџио као шпањолкиња, (20) гђа Виловски у костиму из средњег века. 3 Од мушкараца, чланак наводи да су маскенбалу присуствовали (1) Г. Александар Константиновић [домаћин маскенбала], нећак Краљев, (2) Краљ и већина остале господе носили су доминос; 4 (3) Милан Христић, који се појавио као медвед, (4) Маркаријан ефенди као мечковођа, (4) г. Маргетић као американски туриста, (5) даље, сви овдашњи заступници страних сила и неколико страних официра. 3 Драгољуб Влатковић, Илићева песма Маскенбал на Руднику и песникова страдања због ње, Књижевност и језик, 1, 1969, 26; текст извештаја о маскенбалу који је пренео Д. Влатковић из Новог београдског дневника (20. I 1887) у свом есеју, објављен је потом у целини и у књизи: Војислав Илић, Лирско песништво (1887 1893), Сабрана дела Војислава Илића, Београд 1981, књига друга, с.282 (редакција и коментар Милорада Павића). 4 Према Речнику српскохрватског књижевног и народног језика (Београд 1966, књ.iv, 522) реч д о м и н о (према латинском dominus; талијанско-шпанском domino) има два значења: а) дугачки огртач, плашт са капуљачом који се носи на балу под маскама, и б) особа обучена у такав плашт. Друга значења не наводимо. Из овог детаља изводио се закључак да је Војислав Илић створио свој псеудоним црни домино на основу тога што је и Краљ Милан и већина његових дворана био одевен у доминосу. Сматрам да тај закључак (Д. Влатковића, М. Павића) није тачан, јер је песник користио псеудоним из руског романа (1881) чији одломак наводим у главном тексту.

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 155 Њихова Величанства дошла су око 10 часова и отишла у 6 изјутра. 5 Војислав Илић је прочитао овај извештај са маскенбала и по њему саставио своју сатиричну песму Маскенбал на Руднику. Према истраживањима академика М. Павића, песник тада није био у Београду. Песма је написана 22. јануара 1887. у Горњем Милановцу, где се Илић тада налазио код сестре Љубице и зета мајора Петра М. Радивојевића 6...У тренутку кад је песма објављена Илић је још био у Горњем Милановцу, где је остао све до краја јануара, ако не и дуже. Када се вратио у Београд, избегавши хапшење у Горњем Милановцу, Чачку и Ваљеву, истог дана био је ухапшен, п р е 18. фебруара одговарао пред судом вароши Београда и дао изјаву да је аутор песме Маскенбал на Руднику. 7 Пратећи хронологију песниковог хапшења и привођења, Павић је додао још једну реченицу: У једном писму од 19. фебруара 1887. Илић јавља Милану Савићу [у Нови Сад, тада у Аустроугарској] да се налази под судом, да ће кроз 10 15 дана бити затворен и да је тренутно пуштен да се из слободе брани. 8 У наведеној хронологији има нетачности; М. Павић није дао објашњење да ли је датуме давао према новом или старом календару. То је било потребно и стога што је постојао још један извештај, далеко опширнији, о дворском маскенбалу у Београду и он је објављен у Новом Саду, у листу Браник, 5/17. фебруара 1887. године, са насловом: Игранка под образином; а написан је: У Београду, 30. јануара 1887. год. 9 Потписан је именом: Гаврило. Пошто је први извештај из Новог београдског дневника много сажетији и у њему нема отвореног карикирања личности, не осећа се исмејавање, иронија и сатира тако јасно исказани као у другом извештају из Браника где је писац чланка себе представио као учесника на балу. На овај извештај досад није обраћана пажња. Он је значајан и због историјата балова у Београду, не само са књижевног или музичког становишта, него и друштвеног стања и хронологије забаве и моде у Србији, у односу на Европске земље и Русију. Зато га доносимо у целини као прилог овом раду. У њему се описују и наводе такође женски и мушки учесници маскенбала. Ево неколико примера. Женски учесници бала су по имену у мањини у односу на мушке, чија се имена у овом извештају много више наводе. Тако се описује домаћица бала, Милева Константиновићка, овако: 5 В. Илић, наведено дело, с.282; извештај Новог београдског дневника преносимо по Д. Влатковићу, односно, академику М. Павићу. 6 М. Павић је направио малу грешку у имену Војислављеве сестре, која се звала Милица-Милева Илић-Радивојевић (1864 1903); зет, мајор Петар Радивојевић био је командант X батаљона Шумадијског пешадијског пука стационираног у Г. Милановцу. 7 М. Павић, Војислав Илић његово време и дело, Београд 1972, 120 121. 8 М. Павић, наведено дело, 121. 9 Није назначено да ли је аутор под псеудонимом Гаврило написао тај чланак по старом, односно по новом календару. Узмимо да је по старом.

156 Ђорђе Перић Уђем у велику, средњу дворану. Не далеко од два реда фотеља од пурпурне кадифе, угледах величанствену појаву гђе Константиновићке: шлем на глави, оклоп на прсима, а у руци штит и копље. И сама богиња Минерва можда би са задовољством, ако не и са завишћу гледала на своју земну ривалку. С њене десне стране стајао је њезин штаб у униформама српских официра...с леве стране стајале су у групи многе образине огрнуте у домина разне боје. Затим се наводи једна омашка: Пођем даље. У пролазу поред домаћице поклоним јој се. Она климну главом. Недалеко, седела је гђа Анка, мајка г. Константиновића. Познато је да је Александар Константиновић, домаћин тог бала, био син кнегиње Анке Ј. Обреновић удате Константиновић, која је погинула у Топчидеру 1868. године при атентату на кнеза Михаила. И ту је грешка намерна или нехотична. Затим, извештач наставља: Сасвим на другоме крају велике дворане, некако у присенку, седело је више постаријих госпођа у српском оделу. Имале су тешке свилене хаљине, а на лицу им се огледала она отменост и достојанство које даје положај, који је дугим радом и трудом заслужен. Видите, говораше у пролазу једна образина другој, оне госпође што тамо седе, већином државне саветниковице, представљају старо добро време. Кажу да се нису могле да науче на модерну, електричну светлост, па стога им се обично даје место у присенку. Чак са другога краја дворане приметих гђу Босу; она је ишла право госпођама у српском оделу, узе место поред њих... Наставих своје путовање кроз с в е т. На другом месту, извештач је видео и описао још две маске које су му привукле пажњу: Cher collegue, зачух са друге стране; погледајте, погледајте, молим вас, оне две сељанке у кошуљама од грубога платна, попрскане блатом, са дебелим вуненим чарапама. То је верно, реалистички приказано. Ха, ха, ха, ха, ха, ха, смејао се други, баш су даме српске оригиналне! Hélas! Та то су madame G. и madame S., рођаке г. G. француског конзула. На томе оста разговор. Страна господа као да беху изгубила задовољство да га даље продуже. Било је ту још женских прилика под образином што се може видети у целом тексту, у прилогу. Извештач је посветио више пажње мушким образинама и то нарочито онима који су били у Београду део дипломатских представништава разних држава. Опис бугарског посланика показује да му није био нимало симпатичан: мали, подебео човек, имао је поцепане чакшире од кариратог енглеског плед штофа, изношену блузу са црно-жутим пругама, на глави шубару, на којој беше написан 6. септембар 1885., а у руци талијанска мандолина. (Ово је био др Странски, бугарски дипломат) Никад смешније слике нисам видео! Посебно је описана једна сцена у којој је додирнут и Св. Сава (који се славио 14. јануара по старом, док је маскенбал започео 12., а трајао до 13. јануара у зору). У путу сусретах образине у најразличитијем оделу...испред мене су ишле две образине

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 157 рука под руку. Ах, молим вас, реците ми кога претставља тај калуђер тамо што га официри толико одликују. Војници и попови обично се не волу. Ја познадох глас г. Гротеа, новог секретара белгијског посланства који је тек од скора у Београду. Погледам око себе. Недалеко предамном стајао је мирно, мало намрштен један калуђер у мантији, старога, византијскога кроја; место камилавке, на глави блистао се шлем. Око њега беху сакупљени официри. То је св.сава, војнички патрон, одговори вођ белгијског секретара. Oui, oui, c est pourtant on donnent demain la veille de St. Sava un bal au casino des officiers (Да, да, зато дају сутра уочи св. Саве бал у официрској касини), продужи г. Гроте. Између осталих маски, непознати извештач, који се крио под својим псеудонимом-образином као Гаврило, описао је и ове две: Кроз средња врата што воде из трапезарије у велику дворану, гомила шареног света гураше се, смејући се. И ја радознало приђем ближе. Појава беше заиста интересантна и смешна: Мађарски Циганин терао је пред собом мечку подвикујући: Де, Мартине! Кад дође пред ону господу, што беху огрнути у домина, с леве стране од богиње Минерве, Циганин се заустави. Зазвечаше дајире. Мечка се усправи и по такту, како јој је Циганин свирао, стаде играти. Господа су пљескала и углас се смејала: Very Good! A merveille! C est ravissant! Il danse comme il faut! (Тако ми Бога! Прекрасно! Заношљиво! Игра да већ не мож бити боље!) Bravo! bravo... разлегаше се са свију страна. Мушко име мечке је Мартин и то указује да је под том образином био медвед и његов водич мађарски Циганин. Њихова образина се скида податком из првог извештаја у коме се наводи да се г. Милан Христић појавио као медвед, Маркаријан ефенди као мечковођа. То је био Милан Ф. Христић чија је супруга била на том балу: Христићка као алгирска Циганка. Позната Артемиза Христићка, Гркиња, љубавница краља Милана, пред којим је њен супруг Милан одиста играо како треба. На маскенбалу се говорило разним језицима: претежно француски, енглески; свирали се Штраусови валцери, чак и неки звуци чудног Фауствалцера који из дубине долажаху, да се опет изгубе. Била је то маскарада са бројним посетиоцима, шарени свет, који се покреташе: слике из митологије, богиње и грације, Цигани и Циганке, јапанези, арапи и други народи, алегоричне слике, с е љ а ц и разних предела и земаља, све се то у најдивнијем непоретку беше измешало и покреташе се тамо амо. Из све ове вреве и жагора могао сам разумети пише извештач ове испрекидане и непотпуне изразе, који из разних грла до мојих ушију допираше: Quel aspect!...bon soir! Ah, c est vous...cher collégue, je vous ai reconnu... et Sa Majesté!!!, итд. (Шта видим! Добро вече! А, ви сте то! Драги колега, познао сам вас! Ааа, Њено Височанство!!!). Из свег овог жагора нисам могао разумети баш ни једну српску реч... Најзад, у фрагменту, наводимо још једну занимљиву слику са маскенбала у Београду, коју је навео извештач:

158 Ђорђе Перић Зачуше се понова весели звуци Штраусовог валцера. Започе се котиљон. Врхунац весеља на забавама отменог света...за тили час весели парови облетаху дворану, таласајући се према дивним звуцима. Започе се прва фигура. На столици је седила дивна српска с е љ а н к а ; у руци је држала начињено велико срце. Иза ње су стојале румунска сељанка, грчка, македонска и босанска, чекајући на ред да и оне седну. Господа играчи држали су у рукама кључеве, са којим је ваљало отворити с р ц е српске сељанке да би је добили за играчицу. Познадо у њима Минервино лево крило [тј. оне многе образине огрнуте у домина разне боје ]. Приђе један укочени господин, грчевито дохвати срце, гурну кључ у браву и вешто га стаде окретати. Мучио се дуго, док најпосле брава попусти и срце се отвори, удари о земљу спољни омотач (срца), а у његовој руци оста друго срце. Он се једко насмеја и поново покуша да га откључа. Кључ ни да уђе у браву. Затим приђе други играч са црвеном брадом. Њежно узе срце у руку и окрете кључ; срце се отвори и показа сву своју унутрашњост Сељанка весело скочи, пружи своме играчу руку, те поведоше Краљево оро. Господа се около погледаше, а све остале сељанке поваташе се у коло. Ето, тако је приказан први српски дворски маскенбал у Београду лета Господњег 1887. године, по записима извештача под образином, извесног Гаврила. Он је својим описима у многоме допунио краћи и сажетији анонимни извештај у Новом Београдском Дневнику, који је читао Војислав Илић у Горњем Милановцу, у завичају династије Обреновића; коју је потом исмејао у својој песми Маскенбал на Руднику. Није познато да ли је песник познавао и овај други извештај, писан много смелије и слободније, кога није могла да домаши и забрани српска цензура у краљевини Србији. Објављен у српском листу Бранику, који је излазио у Новом Саду, у Аустроугарској држави, он је много опширније, али и слободније приказао тај значајни први маскенбал у Београду. 3. Пошто се у Београду сазнало ко је писац песме Маскенбал на Руднику, објављене 25. јануара 1887. у Новом београдском дневнику, који се крио под псеудонимом Црни домино, приступило се његовом привођењу. Како је Војислав Илић тада боравио у Горњем Милановцу, предузете су мере да се он пронађе и под надзором полиције спроведе у Београд да би изашао пред суд. 10 Све то описано је већ у литератури, као и сам судски поступак 10 В. Илић, наведено дело, књига друга, с.283 (редакција и коментар Милорада Павића). Захтев суда да се песник пронађе у Г. Милановцу где је одсео код сестре није тако брзо уследио. Пошто је тамо био тражен (сам Војислав наводи да је тадашњи начелник Рудничког округа био премештен), он је отишао у село Калањевац ( срез Таковски, округ

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 159 од пресуда и жалби судовима (Варошком, Апелационом, Касационом), па до песниковог ослобођења од кривице. 11 Напоменуо сам већ, да у овим текстовима није обраћана пажња на саме датуме, важне за хронологију овог догађаја, јер нису приказани по старом и новом календару, па се тако има утисак да су они цитирани као и данас, по новом Зато тај однос приказујемо по датумима једног и другог календара који су у XIX веку имали временску разлику од 12 дана. Према томе, догађаји су текли овако: 1. Одржан први маскенбал у Београду (дан пре Савиндана): по старом: 12/13. I 1887.; по новом: 25. I 1887. 2. Штампан извештај у Новом београдском дневнику : по старом: 20. I 1887.; по новом: 1. II 1887. 3. Написана песма у Горњем Милановцу: по старом: 22. I 1887. ; по новом: 3. II 1887. 4. Објављена песма у Новом београдском дневнику: по старом: 25. I 1887.; по новом: 6. II 1887. 5. Извештај у Бранику, у Новом Саду, писан у Београду: [датиран] по старом: 30. I 1887.: по новом: 11. II 1887. 6. Извештај објављен у Бранику, у Новом Саду: по старом: 5. II 1887.; по новом: 17. II 1887. 12 7. Тужбе тужиоца предата Варошком суду у Београду: по старом: 26. и 28. I 1887.; по новом: 7. и 9. II 1887. 8. Суђења у Београду кроз фебруар, март и април. 9. Ослобођен по пресуди Апелационог суда у Београду: по старом: 6. V 1887.; по новом: 17. V 1887. 13 Руднички ), где га је ухапсио кмет тога села са чобанима. У сатиричној песми Мисли једног малога Калањевчанина при погледу на Залазеће Сунце, песник подсећа неким стиховима на дане хапшења: А сиротном Ј-ОВ-И (име писано анаграмски! читај: ВОЈИ!) ракију не даду / Пцово, кажу, кмета и дирнуо владу. О прогону и хапшењу песниковом видети: Војин Пуљевић, Књижевни дом Јове Илијћа, Београд 1968, стр. 63 64. 11 Д. Влатковић, Књижевници пред Варошким судом, Књижевност, 5, 1961, 427 435; Исти, Илићева песма Маскенбал на Руднику и песникова страдања због ње, Књижевност и језик, 1, 1969, 23 30. У препричавању тих судских аката, који нису на жалост објављени у целини, нарочито песникова акта одбране, није запажено да је Војислав у судовима имао помоћ и своје браће: Милутина и Драгутина; први је седео у Београдском окружном суду као писар, а други у истом звањy у Београдском трговачком суду. (видети: Календар са Шематизмом Краљевине Србије за 1887. годину). 12 Једини извештај који је датован и по старом и по новом календару. 13 Нови београдски дневник је у бр. 98, од 6. маја 1887. године донео обавештење: Г. Војислав Јов. Илић који је због песме Маскенбал на Руднику у малом подлистку нашем, осуђен од Варошког суда на 20 дана, а Апелацијом на 3 месеца затвора ослобођен

160 Ђорђе Перић Пошто је јавно признао да је аутор песме Маскенбал на Руднику, Војислав Илић је приведен суду вароши Београда, како закључује М. Павић, пре 18. фебруара 1887. (по новом: 2. марта). Значи да је он до половине фебруара, по старом, боравио у Горњем Милановцу, што потврђују и датуми испод неких његових сатиричних песама (Посланица с неба једном друштву, 16. фебруара 1887; Елегија једне свиње, 19. фебруара 1887), које се већ односе на неке београдске теме. Испод песме Мисли једног малог Калањевчанина на залазеће Сунце постоји датум: 1. март 1887., по старом са додатком: Калањевац, срез Таковски, округ Руднички, али се та песникова белешка односи на то да читаоцу објасни где је то село; не пише: У Калањевцу, јер тамо тада није могао ни боравити. Према томе, Војислав Илић је у Београд дошао у фебруару, пре 16. или 18. тог месеца (по старом) и није могао написати онај други извештај са београдског дворског маскенбала, објављен 5/17. фебруара, у новосадском листу Браник, а датиран кад и где је писан и са потписом: У Београду, 30. јануара 1887. год. ; потпис: Гаврило. Песникова сатирична песма Маскенбал на Руднику, написана у Горњем Милановцу и објављена 25. јануара под псеудонимом Црни домино у Новом београдском дневнику, испевана је између два објављена новинска извештаја о овом балу. Док испод првог извештаја, којим се Војислав користио за сиже своје песме, не постоји потпис, испод другог је потписан извесни Гаврило. Ко је, дакле, Гаврило и да ли је то неки псеудоним или име писца без презимена? Или је то можда и неки неоткривени Војислављев потпис. Могао би се приписати њему, под условом да га је написао по доласку у Београд, па га послао у Нови Сад уреднику Браника. Јер тамо није било србијанске цензуре и могло се слободније писати. У прилог томе иду и две чињенице: да је извештај, написан у Београду и послан Бранику, листу у коме је Војислав већ сарађивао године 1886. са неколико прозних текстова. И друго, да је он од 1882. године стални сарадник четири најпознатија војвођанска српска гласила: Невен, Српске илустроване новине, Летопис Матице српске, Стражилово. Познавао је уреднике тих часописа и листова, добијао њихова издања, био прилично добро повезан са Миланом Савићем у Матици српској, како он, тако и његова старија браћа Милутин и Драгутин. Ближом анализом фељтона Игранка под образином од београдског дописника новосадског листа Браник, Гаврила, долазимо до закључка да га није Војислав писао, иако га је, вероватно, читао. Искључују га чињенице: а) да није био директни учесник бала, јер није био у Београду ни 30. јануара (по старом) када је извештај написан; б) нису му дакле могле да је казне, по примедби Касације, које је и Апелација усвојила. (наведено у огледима Д. Влатковића).

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 161 буду све појединости познате, које су у том фељтону врло добро описане. Значи да је извештач Гаврило био или присутан или од поузданих лица присутних на балу, о коме се надугачко и нашироко причало наредних неколико дана у старом Београду, сазнао све детаље изнесене потпуно и тачно у његовом чланку. И ту се може стати, са питањем: ко је тај Гаврило? Као да прави одговор не може одмах да се пронађе, али и поред тога, постоји једна доста уверљива претпоставка ко би Гаврило могао да буде. И њу ћемо укратко изнети. Гаврило је право име београдског извештача са првог дворског маскенбала у краљевини Србији 12/13. јануара 1887. године. У књизи Посела у старом Београду, 14 у којој су описана села и посела, вечеринке и беседе на дворовима династија Обреновића и Карађорђевића као и у приватним кућама виђенијих и отменијих Београђана, једно посело је обрађено у посебном поглављу са насловом: Књижевно-уметничка и политичка посела у дому професора Гаврила-Гаје Витковића. У тој личности најпре видим извештача са дворског маскенбала у Београду, објављеног у Бранику. Професор Гаврило Витковић (1830 1902) приређивао је у свом дому приватна посела у периоду 1872 1882. године и на њима је узело учешћа много младих интелектуалаца из круга око Светозара Марковића. После неуспелог атентата Илке Марковић (11. октобра 1882) на кнеза Милана, у који је био уплетен и женски део куће професора Витковића, та посела су сасвим престала. Према томе, остаје на снази претпоставка да је чланак о маскенбалу у Бранику могао написати професор Гаврило Витковић који је и ближи зналац те врсте забава у старом Београду. Да закључим. Појаву првог дворског маскенбала у Србији, по узору на париске и петроградске раскошне и раскалашне поноћне балове под маскама српски интелектуалци, књижевници нарочито, нису радо прихватали. Познат је Војислављев усклик: Старо срећно доба, тебе многи жале! (1888); па затим и сам извештач са маскенбала, Гаврило, истиче старе госпође у српским ношњама које су представљале старо добро време И цењени српски критичар Љубомир Недић даје предност старом српском добу над новом иностраном. Све и само време са којим се све мења, пише он, и оно се изменило. Од оног старог доброг нашег времена постало је оно ново, космополитско, средње-европско време. Изменило се време, изменили се људи, изменила се одећа, изменили се обичаји. 15 Даље, он описује српска сéла и забаве из прве половине XIX 14 Полексија Д. Димитријевић-Стошић, Посела у староме Београду, Београд 1965, 78 84. 15 Љубомир Недић, Сéла и забаве (1895), Целокупна дела, Београд б.г., књига друга, 474.

162 Ђорђе Перић века и старо одевање у раскошним одеждама Срба и Српкиња. А потом прелази на ново време у коме се девојке и жене појављују полуголе на јавним игранкама не водећи рачуна о сопственом (не)моралу. Ново доба ни он не прихвата, па закључује: Хтели смо само да повучемо једну малу паралелу између Онда и Сада, између старог и доброг нашег времена и новог, космополитског, средње-европског времена. И ми смо онда били наши, своји! Данас пак смо средње-европски осредње-европски људи! 16 Управо и данас ствар са забавом, модом и одевањем у старом и новом добу тако стоји. Ђорђе Перић 16 Љ. Недић, наведени есеј, 477 478; све речи истакнуте курзивом Недићеве су.

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 163 [Прилог] Игранка под образином Цео елегантни свет српске престонице очекивао је са необичним интересом дан 12-тог јануара. Већ више недеља како се у салонима ни о чем другим и не говори до о предстојећој игранци под образинама. Па и како не? Помислите само какова велика чар лежи у једној игранци ове врсте. Ту свако, по својој драгој вољи, бар за неколико часова може да буде оно што жели. А колика већина смртних није задовољна са својим положајем, својом судбином: сваки би желио да је нешто друго, оно што није, или бар да му је још ово ил оно. Замислите само то уживање, кад једна дама, која са очајањем гледа како се приближује крај и друге младости уједанпут чаробном силом вештине која јој на расположењу стоји, може у облику пастирке à la Wateau да придобије чар и нежност прве младости?! Ко има шта на срцу, тај се скрива у чауру циганке врачаре, те тако прикривен врло згодно може да каже свакоме шта жели. Кћи каковог богаташа или великаша у положају, може у облику просте собарице да опроба моћ своје лепоте и љупкости. Какав заљубљени пар могао би се случајно наћи као Фауст и Маргарета, итд. Па онда уз то она радозналост, оно очекивање, какав ће лептир из које чауре излетити, она утакмица ко ће бити лепши од другога, ко ће показати више духа и досетке све ово даје особиту чар оваковим игранкама. Није ни чудо дакле, што се очекивао 12-ти јан(уар) са тако великим нестрпљењем. И дође давно очекивани дан. Око 10 ½ часова топот коња и зујање елегантних екипажа и фијакера потресао је главне улице у средишту престонице. Пред кућом гђе Константиновићке беше се скупила гомила радозналог света. Па како је велики број оних који нису имали задовољство да буду учесници ове забаве, а желили би да чују што о њој, то ћу покушати да изнесем овде своје утиске који ми остадоше после ове игранке, у нади да ћу тиме задовољити у неколико њихову радозналост и заслужити по гдекоје признање. * Једна кола зауставише се пред мојим станом. То ће бити мој фијакер. У тај пар уђе послужитељ и рече ми да су кола ту. Привежем

164 Ђорђе Перић образину на лице, бацивши још последњи задовољавајући поглед у огледало и сиђем низ степенице. Незнам вам казати кроз које сам улице пролазио бејах ваљада у мисли задубљен доста да се уједанпут нађох у познатим, дивно украшеним дворанама гђе Константиновићке Какав диван призор! Предамном се пружаше читав низ дворана које су трептале у сјају светлости. Неки звуци Штраусовог валцера као из неке тајанствене дубине допираху, предамном се покретаху шарене прилике у свима могућим бојама; чињаше се да се ова маса таласа као оно у пољу шарено цвеће кад га поветарац залелуја. Једва дођо к себи, те после првог утиска почнем да разазнајем овај шарени свет који се испред мене покреташе: слике из митологије, богиње и грације, цигани и циганке, јапанези, арапи и други народи, алегоричне слике, сељаци разних предела и земаља све се то у најдивнијем непоретку беше измешало и покреташе се тамо амо. Из све ове вреве и жагора могао сам разумети ове испрекидане и непотпуне изразе, који из разних грла до мојих ушију допираше: Quel aspect!...bon soir! Ah, c est vous...cher collégue, je vous ai reconnu...et Sa Majesté...итд. (Шта видим! Добро вече! А, ви сте то...драги колега, познао сам вас...а, Њено Величанство!) Из свог овог жагора нисам могао разумети баш ни једну српску реч. Да ја нисам какогод погрешио кућу? помислим у себи; и тада ми паде на памет да и Madame Edmund Adam приређује истог вечера игранку под образинама. Окренем се да пођем натраг, кад уједанпут једна госпођа под образином приђе ми и проговори љупким гласом: Ваљада нас нећете да оставите тако брзо; ја се радујем да вас видим у мојим дворанама. То је госпођа Адам, помислим у себи, но она ме тако мало познаје, па толика љубазност. У тај мах два официра прођоше поред мене и ја у њима познадо ордонансе Њ. Величанства. Дакле сам и опет у дворанама гђе Константиновићке! И ја пођо прогуривати се кроз свет. У путу сусретох образине у најразличитијем оделу: српски дипломатски агент у Софији у оделу кондуктера, ишао је испод руке са једним здраво високим човеком, са великом брадом подељеном на двоје, који беше огрнут у некакав домино од самих румунских новина Monitor oficial са самим многобројним цифрама. Испред мене су ишле две образине рука под руку. Ах, молим вас реците ми кога претставља тај калуђер тамо што га официри толико одликују; војници и попови обично се не волу. Ја познадох глас г. Гроте-а, новог секретара белгијског посланства који је тек од скора у Београду.

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 165 Погледам око себе. Недалеко преда-мном стојао је мирно мало намрштен један калуђер у мантији старога, византијскога кроја; место камилавке на глави блистао се шлем. Около њега беху сакупљени официри. То је св. Сава, војнички патрон, одговори вођ белгијског секретара. Oui, oui, c est pourtant on donnent demain la veille de St. Sava un bal au casino des officiers (Да, да, зато дају сутра уочи св. Саве бал у официрској касини -) продужи г. Гроте. Чувши ове речи, стадох претурати по магацину мога знања све што сам знао о св. Сави, но не могох наћи ни да је што радио за војску, ни да је војнички патрон. Тако сам се љутио на своје незнање! Већ је крајње време да потражим домаћицу да је поздравим рекох сам себи.уђем у велику, средњу дворану. Не далеко од два реда фотеља од пурпурне кадифе, угледах величанствену појаву гђе Константиновићке: шлем на глви, оклоп на прсима, а у руци штит и копље. И сама богиња Минерва можда би са задовољством, ако не и са завишћу, гледала на своју земну ривалку. С њене десне стране стајао је њезин штаб у униформама српских официра: ту спазих видинског јунака, генерала Лешјанина, најпопуларнију војничку личност, министра војног, ђенерала Хорватовића, храброг Биничког, Бајаловића и др(уге). Заиста сви достојни пажње лепе богиње. С леве стране стајали су у групи многе образине, огрнуте у домина разне боје. То ће бити, без сумње, друга половина минервиних подајника представници науке: песници, научари, интендант позоришта, новинари, председник друштва Св. Саве итд. Le monde savant (Цео учен свет), као што Французи зову. Две нове образине, такође увијене у домина, дођоше у ову гомилу и стадоше се поздрављати. Чух иза мојих леђа, где неко упита: Ко ће бити те образине што сачињавају лево крило богиње рата и мудрости? Видите, сад сам их баш познао. То ће бити заступници страних сила на српскоме двору. А по чему сте их познали, ако је слободно знати? Сасвим лако. Они имају обичај да на велике свечаности сасвим последњи долазе. И нехотице погледам на сат: беше близу поноћ. Пођем даље. У пролазу поред домаћице, поклоним јој се. Она климну главом. Не далеко седела је гђа Анка, мајка г. Константиновића. Приђе јој руци једна млада девојка.

166 Ђорђе Перић Како си, ћерко? Како ти је мајка? Играш ли много? Играј, играј, само немој да се разладиш. Ове речи беше изговорила са толико љубазности какву давно нисам чуо у нашим салонима Сасвим на другоме крају велике дворане, некако у присенку, седело је више постаријих госпођа у српскоме оделу. Имале су тешке свилене хаљине, а на лицу им се огледала она отменост и достојанство које даје положај који је дугим радом и трудом заслужен. Видите, говораше у пролазу једна образина другој, оне госпође што тамо седе, већином државне саветниковице, представљају старо добро време. Кажу, да се нису могле да науче на модерну, електричну светлост, па стога им се обично даје место у присенку. Чак са другога краја дворане приметих гђу Босу; она је ишла право госпођама у српском оделу; узе место поред њих, а са њеном обичном љубазношћу започе разговор. Наставих моје путовање кроз свет. На сваком кораку по нешто ново, интересантно. Поред мраморног камина стајала је прислоњена једна личност, високог узраста, са образином на бледом, увелом лицу, испод које је вирила црна брада. Та личност беше завијена у некакав изношен домино, чудноватог кроја, са црно-жутим пругама (Ово је био Гарашанин). До њега је стајао мали подебео човек; имао је поцепане чакшире од кариратог енглеског плед штофа, изношену блузу са црно-жутим пругама, на глави шубару, на којој беше написан 6. септембар 1885., а у руци талијанска мандолина. (Ово је био др Странски, бугарски посланик). Никад смешније слике нисам видео! Једна лепа, отмена дама, у хаљини од ружичастог атласа, искићена љубичицама рекоше ми да приказује пролеће из гомиле света заустави се пред оном образином што на камин беше наслоњена и могох разумети ове речи: Цвеће сам сво раздала другима, али и вас нећу да оставим без моје пажње: хоћете ли да примите ову корпу; у Италији ће те је моћи напунити с цвећем. (Ово је била г(ђа) Перзијановица, супруга руског посланика). У тим јој приђе једна малена милост, у домину од турске свиле, са фесом на глави; она се на њега окрете, узе га испод руке, погледа на ону смешну образину са мандолином, која брзо скиде шубару са главе и изгуби се у свету. Cher collegue (драги колега) зачух са друге стране погледајте, погледајте молим вас, ове две сељанке у кошуљама од грубога платна, попрскане блатом, са дебелим вуненим чарапама То је верно, реалистички приказано! Hélas! Та то су madame G. и madame S., рођаке г. G. француског конзула.

О псеудониму Војислава Илића Црни Домино 167 На томе оста разговор. Страна господа као да беху изгубила задовољство да га даље продуже. Кроз средња врата што воде из трапезарије у велику дворану, гомила шареног света гураше се смејући се. И ја радознало приђем ближе. Појава беше заиста интересантна и смешна: Мађарски Циганин терао је пред собом мечку подвикујући: Де, мартине! Кад дође пред ову господу што беху огрнути у домина, с леве стране од богиње Минерве, Циганин се заустави. Зазвечаше дајире. Мечка се усправи и по такту како јој је Циганин свирао, стаде играти. Господа су пљескала и у глас се смејала. Veri Good! A merveille! C est ravissant!...il danse comme il faut! (Тако ми бога! Прекрасно! Заношљиво! Игра да већ не мож бити боље...) Bravo, bravo!... разлегаше се са свију страна. Једна личност под образином, са лепом, црном брадом, из свог бележника извади лист хартије на коме француски стојаше Bureau de la presse и поче нешто писати. За тим изађе у предсобље и предаде лист првоме лакају; вратив се натраг, приђе једном укоченом господину у домину и рече му: Lieber Schüsseldorf, die ganze vortreffliche Scene haben wir schon Morgen im Pester Lloyd. (Драги Шиселдорф, тај цео прекрасни призор имаћемо сутра већ у Пештанском Лојду ). Из друге дворане корачаше овамо једна личност огрнута у домино á la Richelieu. Изненадих се кад познадо достојанствену појаву г. Ристића. Он корачаше мирно и кад пролазаше поред веселе гомиле, погледа је. Дајире престаше лупати, господа у доминима почеше нешто важно шапутати, а мечка се беше скупила у клупче. Изгубих га из вида измеђ млогих образина које се гураху тамо амо. После га опет спазих у оном слабо осветљеном крају дворане где са госпођама у српскоме оделу нешто говораше. Гле г. Панчића, зар је и он ту? Уз њега његова кћи изгледаше као да се снебива; он у трапезарији посматраше млогобројне рибе најразличитијих фела које на столу поређане беху. Зачуше се понова весели звуци Штраусовог валцера. Започе се котиљон. Врхунац весеља на забавама отменог света. Ту се интригира, награђује и казни, одликује, обећава, рекогносцира итд., итд. За тили час весели парови облетаху дворану таласајући се према дивним звуцима. Започе се прва фигура. На столици је седела дивна српска сељанка; у руци је држала начињено велико срце. Иза ње су стојале румунска сељанка, грчка, македонска и босанска, чекајући на ред да и оне седну. Господа играчи држали су у рукама кључеве са којим је ваљало отворити срце српске сељанке да би је добили за играчицу. Познадо у њима Минервино лево крило.

168 Ђорђе Перић Приђе један укочени господин, грчевито дохвати срце, гурну кључ у браву и вешто га стаде окретати. Мучио се дуго, док најпосле брава попусти и срце се отвори, удари о земљу спољни омотач, а у његовој руци оста друго срце. Он се једко насмеја и поново покуша да га откључа. Кључ ни да уђе у браву. За тим приђе други играч са црвеном брадом. Њежно узе срце у руку и окрете кључ; срце се отвори и показа сву своју унутрашњост. Сељанка весело скочи, пружи своме играчу руку, те поведоше Краљево оро. Господа се около погледаше, а све остале сељанке поваташе се у коло. Бејах се уморио од овог шаренила, хуке и буке, те пођох да потражим какво згодно место у заклону гди би се могао мало спустити и умирити моје узбуђене живце. Уђем у будоар који беше превучен хинеском свилом ружичасте боје. По свима угловима беху понамештане пруге најлепшег страног цвећа; јапански фотељи од бамбусове трске позиваху на одмарање. Једна лампа са таванице осветљавала је овај чаробан простор месечевом жуто-зеленом светлошћу. Уморан, спустим се у један фотељ и затворим очи. Звуци дивног фауст-валцера из даљине потмуло долажаху, па да се опет изгубе. Чух иза мојих леђа неко шапутање. Погледам кроз лишће. Као у некој сјеници, са свију страна опкољен зеленилом, седео је аташе ф... посланства, поред њега г... посланиковица. Рука у руци. Он је гледаше жељно у лепе очи и дрхћућим гласом цитираше познате стихове: Laisse moi, laisse moi contempler ton visage. (Пусти, пусти да ти видим лице). У сред жагора и музике која из дворане долазаше, уједанпут зачух: Са-леп, са-леп, врућо! И још једанпут. * Као са неком чаролијом у један мах сво шаренило беше нестало испред мојих очију; жагор престаде и ја се нађох у кревету у мојој спаваћој соби. Салеп, салеп! пофтораваше се. Глас долазаше одоздо са улице. Протрљах очи. Зар сва ова лепота беше само један сан?! На столу, поред мога кревета, стојале су француске новине: Le Figaro од 21. јан(уара). Које опис костим-бала, који сам читао у Фигару целог вечера, које утисци игранке под образинама од предпрошле ноћи, изазваше без сумње овај чудновати сан који вам овде описах. На завршетку молим за опроштај, ако сам сувише злоупотребио чије стрпљење. У Београду, 30. јануара 1887. год. Гаврило 17 17 Општа напомена: Све личности у фељтону извештача са маскенбала потпуно су истините!