НАУЧНО НАС ЛЕЂЕ РА ДОМИРА Д. ЛУКИЋА

НАУЧНИ СКУП НАУЧНО НАС ЛЕЂЕ РА ДОМИРА Д. ЛУКИЋА КЊИГА САЖЕТАКА Београд, 2014.

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ОДЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ НАУЧНИ СКУП НАУЧНО НАСЛЕЂЕ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА КЊИГА САЖЕТАКА Београд, 2014.

О ЛУКИЋЕВОМ ТУМАЧЕЊУ ПРАВА Маријан Павчник Лукићева монографија Тумачење права објављена је 1961. године. У то време била је то неоспорно књига која је у некадашњој заједничкој држави у области тумачења права поставила квалитетне и чврсте теоријске темеље. И после више од педесет година та констатација опстаје. Лукићева монографија је и данас наш саветник и мудар саговорник. Лукић је још 1961. године дотакао више питања која су и даље предмет теоријских истраживања и расправа. За Лукића је тумачење стваралачка делатност, али ипак делатност којој границе постављају језички изрази права. Интересантно је да Лукић, слично као и Харт, прихвата тезу о средишту значења и отвореном пољу значења ( open texturе ), које опкољава средиште порозним рубом значења. Лукићево децидирано стајалиште јесте да сваки појам има једно средиште и да око тог средишта постоји област у коју улазе појаве које понекад спадају под појам, а понекад не или које ту спадају само делимично. Лукићев допринос структурирању поља значења је тај што га свестрано осветљава класичним средствима тумачења, као што су језичко, логичко, систематско, историјско и циљно (телеолошко) тумачење. Сва средства су у принципу једнако вредна, а задатак сваког од њих је да отвори онај угао гледања за који је као средство најподесније. Затим те различите углове гледања треба међусобно дијалектички повезати. По природи ствари, приоритет имају језичко тумачење, које ограничава поље разумевања и значења, и циљно (телеолошко) тумачење, које међу више могућих значења указује на оно језичко значење које највише одговара циљу норме. Ако тако поступамо, тумачимо lege artis и тиме гарантујемо или бар покушавамо да гарантујемо да је значење норме верно језгру (тј. средишту) значења. Тамо где те верности нема нема ни тумачења права. Јер, тумачење права изван граница поља значења више и није тумачење.

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ДЕФИНИРАЊА ПРАВА У ФИЛОЗОФИЈИ И ТЕОРИЈИ ПРАВА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Миомир Матуловић У свом излагању упућујем на три проблема дефинирања права кроз разматрање приступа одређивању појма права и дефиниције права Радомира Д. Лукића. Један проблем представља избор почетне точке у одређивању појма права. Лукић тај проблем рјешава полазећи од уобичајеног или најшире прихваћеног значења израза право, према којем је право скуп норми које санкционише држава својим монополом принуде. Други је проблем везан за методе дефиниције права. Лукић тај проблем рјешава опредјељујући се за методу дефиниције нужних и довољних увјета, те дефинира право као скуп друштвених норми које су санкционисане државним апаратом принуде и које служе за одржавање оног начина производње који је у интересу владајуће класе. Трећи се проблем односи на могућности заједничке дефиниције позитивног и објективног (природног) права, за које Лукић признаје да се не може одредити као проста воља владајуће класе.

ТЕОРИЈА ПРАВА И ПРАВНА ПРАКСА, ИЛИ: НЕМА НИЧЕГА ТАКО ПРАКТИЧНОГ КАО ШТО ЈЕ ТО ДОБРА ТЕОРИЈА ПРАВА Зоран Покровац Полазећи са сопственог становишта, односно од искуства теоретичара права који је радио и као практичар (правни савјетник), аутор тезом да нема ничег тако практичног као што је то добра теорија права хоће провоцирати не само тзв. чисте практичаре (одвјетнике, суце итд.) него и колеге-правознанственике из тзв. позитивноправних дисциплина, који често теоретичаре права, иако у правилу они ни сами никад нису били практичари, обезвређују као (само) теоретичаре. Често се тврди да је расцјеп теорије и праксе за сваког правника који из теорије прелази у праксу тако евидентан да о тој саморазумљивости ни не размишља. Аутор нуди за дискусију двије протутезе. Прво, расцјеп теорије и праксе може постојати само ако се у правну праксу и у правној пракси полази од лоше теорије права, или, још прецизније, кад се ради о лошој теорији неког права. Друго, у правној пракси нема ничега тако практичног као што је то добра теорија права. Слиједе разматрања о основним претпитањима: 1. Приступамо ли нашој теми са свакодневним разумијевањем појмовног пара теорија/пракса? 2. Што разумијевамо под појмом теорија права? 3. Разликује ли се тема теорија права и правна пракса од теме теорија и пракса у правној знаности (R. Dubischar, Theorie und Praxis in der Rechtswissenschaft, 1978)? У средишњем дијелу рада аутор нуди и брани четири главна аргумента за другу протутезу: 1. Добра теорија права је практична и зато јер многи тешки правнодогматски проблеми могу бити ријешени тек узимањем у обзир и теорије права.

2. У модерним је правним суставима већина темељних правних института зајамчена или мјеродавно одређена уставом. Данашња идеја устава не може се без теорије права, посебно теорије устава, мислити. 3. Свака подука права, и она која себе разумије као практичну подуку, имплицира неку методику права и методику подуке права, које без обзира на све приговоре о расцјепу теорија/пракса најбоље може понудити академска теорија права. 4. Познанствљењем (Verwissenschaftlichung) највећег дијела правног образовања теорија права на правнике дјелује као медиј у којем тек уопће могу артикулирати своје практично искуство; тиме се постављају темељи за то да никакво право изван права не ступи у правнички дискурс (Luhmann).

ДУАЛИЗАМ ИЛИ ПРЕВЛАДАВАЊЕ ДУАЛИЗМА У ОБЈАШЊЕЊУ ОБАВЕЗНОСТИ ПРАВНЕ НОРМЕ? Радмила Васић Питање о обавезности правне норме је, нема сумње, основно питање у теорији и филозофији права јер се понуђеним одговором дефинише суштина права, а окупљањем истоврсних мишљења и кондензовањем аргумената формирају школе и правци, међу којима неки, у зависности од убедљивости, постају владајући у свом времену и/или остају актуелни у сваком времену. Одговором на питање која норма обавезује (формалистички) или каква норма обавезује (супстанцијално), односно зашто норма обавезује, долази се до темељне истине о праву. У својој (докторској) студији Лукић настоји да покаже да ли је могуће засновати суд који би искуствено, односно позитивно био доказив о постојању једног објективног, реалног и делотворног права, које јесте а не треба да буде. С обзиром на људску тежњу за успостављањем бољег права, а историја је непрекинути ланац доказа о томе, очигледно је да поред позитивног права, које је творевина људи и зато несавршено, постоји и једно савршено, идеално, објективно право, које је узор првоме. Али да би било остварљиво као узор, оно мора да има делатну моћ. Стварну моћ, обавезну снагу може да има само ако је део света чињеница, као вредност која постоји у свести људи а не пуки идеал нормативног света удаљен и пасиван, ма колико иначе био цењен и привлачан. Уз јасно постављен задатак, Лукић се експлицитно опредељује за позитивистички метод, који ће се показати као синтетички, сматрајући да се до решења проблема не може доћи ни само нормативистичким ни само реалистичким (социолошким) методом, јер први занемарује ефективност норме у стварном свету (важење без делотворности), а други поистовећује стварност норме са требањем (делотворност без идеала). Позитивистички метод у Лукићевом

смислу значи да се норма посматра као двоврсна чињеница: (а) материјална, доступна чулима и подложна каузалитету и (б) идеална, сазнатљива интроспекцијом, неузрочно кореспондентна са материјалним чињеницама, али једнако стварна као и прва. Одговор на формулисано питање Лукић формира методски постепено, најпре разматрањем обавезујуће снаге правне норме и закључује да право има три врсте обавезујуће снаге: нормативистичку, нормативну и тзв. правну. У свом раду ћу разматрати само другу, нормативну позицију обавезности правне норме у којој и којом Лукић настоји да превазиђе дуализам између јесте и треба, стварности и идеала, материјалних и духовних чињеница те између нужности и слободе. Даље ћу разматрати да ли је аутор у томе успео, односно да ли његова теоријска конструкција превазилази дуализам или у њему остаје.

НОРМАТИВИСТА БЕЗ НОРМИ? РАДОМИР Д. ЛУКИЋ У СИСТЕМУ ФИЛОЗОФИЈЕ ПРАВА Јасминка Хасанбеговић Шта је нормативизам, а шта правни нормативизам? Како га Лукић одређује у свом Систему филозофије права и да ли је нормативиста по сопственом критеријуму? Може ли бити било какве филозофије права а камоли нормативистичке без (правних) норми као правних бића? Лукићева филозофскоправна теорија из његовог Система филозофије права биће у овом прилогу упоређена с његовом научном теоријом права управо с обзиром на одређења правних бића у филозофској и одређења правног поретка и правног система у научној теорији права.

ЗАПАЖАЊА О АКСИОЛОГИЈИ (ПРАВА) РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Данило Н. Баста У филозофији и филозофији права, професор Лукић је имао два основна уверења, која су уједно била и два његова чврста упоришта. Прво, и филозофија уопште и филозофија права морају имати систематски карактер. Друго, филозофија права мора произлазити из опште филозофије, по правилу, ауторове. Саобразно тим уверењима, професор Лукић је најпре развио своју општу филозофију космолошког усмерења, а затим је на њеној основи изградио сопствену филозофију права. За њега, општа филозофија има три дисциплине: онтологију, аксиологију и гносеологију. Аналогно томе, и филозофија права се састоји од онтологије права, аксиологије права и гносеологије права. Структура филозофије права јесте веран одраз структуре Лукићеве опште филозофије, која је замишљена и изведена као филозофија света. Код Лукића, положај аксиологије (права) није самосталан. Напротив, она је сасвим потчињена онтологији (права). Штавише, могло би се говорити о томе да је аксиологија (права) тек дериват онтологије (права). Исто тако, могло би се, због начина на који је Лукић одредио однос онтологије и аксиологије, говорити о његовој аксио-онтологији, односно онто-аксиологији. У овом саопштењу се износи и образлаже основно критичко запажање да професор Лукић није с потребном истанчаношћу и обазривошћу размотрио сложено и уистину средишње питање о односу између јесте и треба, бивствовања и нормативности, да га није изоштрио до мере која би омогућила избегавање непожељних консеквенција, попут жртвовања аксиологије онтологији. Велика је Лукићева заслуга што је код нас међу првима, сходно логици и садржини своје онто-аксиологије, опстанак света као највишег добра, добра по себи, подигао на ранг моралне дужности,

чиме је понудио и поставио чврст темељ за једну веродостојну еколошку етику. На тлу Лукићеве онто-аксиологије појам достојанства није ограничен на човека, него се односи на сва бића света. Тако се показује да је достојанство живота као таквог жаришна мисао Лукићеве онтологије-аксиологије. Велику недоумицу побуђује положај правде у Лукићевој правној аксиологији, јер она ту није схваћена и одређена као еминентно правна вредност, него је уврштена у друштвено-правне вредности. Није мања сумњичавост коју изазива Лукићево издвојено разматрање о правичности, што је последица уверења да она постоји поред правде и да је од ње донекле независна и посебна. Између вредности о којима се говори у Лукићевој општој аксиологији и оних о којима је реч у његовој правној аксиологији постоји скоро потпуна кореспонденција. Изузетак је лепо. Док оно заузима високо, у ствари, најистакнутије место у Лукићевој општој аксиологији, у аксиологији права га нема као посебне вредности, чиме је знатно сужен поглед на естетске аспекте права, што нипошто не значи да их је Лукић потпуно изгубио из вида. Треба одобрити и подржати Лукићев начин разматрања правних вредности, јер је притом, сасвим у аристотеловском духу, испољио тежњу да се избегне било каква апсолутизација.

ОБЈЕКТИВНО, ПРИРОДНО И ПОЗИТИВНО ПРАВО У ДЕЛУ АКАДЕМИКА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Радомир В. Лукић Вођен трајнијим унутрашњим интересовањем за филозофскоправну и теоријскоправну мисао академика Радомира Д. Лукића о објективном, природном и позитивном праву у његовим делима која су настала у различитим периодима његовог стваралаштва, почев од докторске дисертације па до Филозофије права, рад је тек скроман покушај да се његови ставови и њихова аргументација из различитих стваралачких периода упореде и утврде њихове евентуалне развојне разлике и тако уочи њихова еволуција. При томе, у раду је, ипак, највећа пажња посвећена приказивању схватања академика Лукића о односу објективног и позитивног права и факторима који на њега утичу на одлучујући начин. У раду је углавном изостало упоређивање мисли академика Лукића са мислима других историјских и савремених страних и домаћих ауторитета који су се бавили проблемима објективног, природног и позитивног права и њиховог међусобног односа.

ОБЈЕКТИВНО ПРАВО У ДЕЛУ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Душан Врањанац Питањем тзв. објективног права професор Радомир Д. Лукић бавио се практично током целе своје научне каријере, почевши од докторске тезе у Паризу, па до свог последњег обимнијег дела Систем филозофије права, у коме је на ово питање дао свој коначни одговор. Наш рад бави се проблемом објективног права, тј. начином на који је Лукић покушао да га реши у својој докторској дисертацији Обавезујућа снага правне норме и проблем објективног права (La force obligatoire de la norme juridique et le problème d un droit objectif), одбрањеној у Паризу 1939. године. Под објективним правом Лукић је подразумевао најбољи могући систем права, који мора да буде делотворан јер постоји у свестима као норма, тј. мора да остварује усвојене вредности. У овом раду биће најпре анализиране критике које Лукић упућује теоријама које негирају постојање било каквог објективног права, а затим теоријама које прихватају постојање објективног права, али које он одбацује. То је, пре свега, критика природноправних теорија, теорија које сматрају да постоји објективно право независно од човека, а затим и критика неких теорија друштвеног објективног права, објективног права које ствара човек и које се развија са друштвом. Затим ће бити анализиран Лукићев покушај решавања проблема објективног права. Оно што је најбитније у Лукићевом покушају објашњења проблема објективног права јесте инсистирање на успостављању стварног објективног права које постоји у чињеницама, дакле, у свету онога што јесте а не само у свету требања. Заправо, објективно право је нешто што се да установити емпиријски, посматрањем. Постојање објективног права објашњава се тиме што је оно присутно у свести. Када на овај начин покушава да објасни објективно право, веома је важно то што Лукић посебан значај у томе придаје улози друштвених елита. У закључку је дат критички осврт на његово схватање.

ПРАВНИ ПОРЕДАК У ПОИМАЊУ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА И УТЕМЕЉЕЊЕ ТРИЈАЛИСТИЧКО-ТЕЛЕОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ ПРАВА Милан Петровић Академик Радомир Д. Лукић сматрао је да правни поредак има следеће састојке: правну норму, правни акт, правни однос и субјекте права. Тим састојцима, уобичајеним за позитивистичку општу теорију права, додао је у својој Филозофији права и објективне, идеелне правне вредности, уронивши тако из правнога позитивизма у тзв. философију вредности. Сматрамо да правни однос није битан састојак права. Велика је заслуга Дигијеве (Duguit) теорије објективних и субјективних правних ситуација у томе што је појам правних односа учинила сувишним. Али и објективне и идеелне правне вредности представљају пуке фикције. Реч вредност није изворно српска, већ потиче из немачког (Wert). Она се најпре устоличила у економији, где означава могућу цену какве ствари или чинидбе, да би одатле, нарочито захваљујући Ничеовом (Nietzsche) преоцењивању свих вредности, нашла затим многе поклонике међу етичарима и правним философима. Велики противник философије вредности Хајдегер (Heidegger) истиче у свом Уводу у метафизику да постоји 661 спис о појму вредности. У правној теорији и философији исправније би било употребљавати устаљени израз добро. Али тада нестаје и привид објективности и идеелности, јер свака правна норма има као циљ остваривање или заштиту каквога добра, које често има сасвим релативну природу: Субота је начињена човека ради, а не човек суботе ради. Тријалистичко-телеолошка теорија права, као оригиналан ауторов допринос општој теорији и философији права, обухвата правну статику, правну динамику и правну аксиоматику. Предмет правне статике јесу објективне и субјективне правне ситуације, правни институти, субјекти права, државни органи, јавне службе и

институције. У правну динамику улази циклично стварање правнога поретка, које открива међусобно саусловљавање просторнога (реалнога) и актуелнога (нормативнога) правног поретка; држава је јединство тих двају поредака. Правна аксиоматика има за предмет правне принципе (правна начела). Ти принципи нису само информативни, што ће рећи апстрактне норме, које су изведене из мање апстрактних, како сматра и Лукић; они су и нормативни, те као такви надређени свеколиким правним нормама. Правним принципима у овом потоњем смислу највише одговарају Дигијева (Duguit) нормативна правна правила насупрот конструктивним или техничким. Нормативне правне принципе опредељујемо као јединство природе ствари и правне свести. Сматрамо да је најоригиналнији духовни допринос академика Радомира Д. Лукића његова Филозофија права. То је дубоко личан, потресан, паскаловски поглед на свет једнога великог интелектуалца и човекољупца, хришћанина у сенци.

ОДНОС ОБЈЕКТИВНОГ И ПОЗИТИВНОГ ПРАВА У ФИЛОЗОФИЈИ ПРАВА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Сања Ђурђић Појам објективног права и његовог односа са позитивним правом представља трајни предмет научног интересовања професора Лукића. То потврђује чињеница да се овим питањима бавио почевши од докторске дисертације Обавезујућа снага правне норме и проблем објективног права (1939), у којој је ово питање отворио и изложио почетно схватање, преко радова Природно право и марксизам и Нацрт филозофије права, све до дела Систем филозофије права (1992), у коме је изложио коначно схватање, које је настало као продукт његових вишедеценијских научних преокупација. Лукићево поимање објективног права имало је сложену генезу и током пуних пет деценија било изложено модификацијама и пречишћавањима. Становиште о објективном праву које је формулисао у Систему филозофије права можемо схватити као синтезу, односно као покушај професора Лукића да у једно кохерентно гледиште повеже своје дотадашње идеје и теоретске активности које су биле усмерене на проучавање објективног права. У тој књизи је формулисао своје коначно схватање објективног права и, како сам каже, изложио коначно решење извесних питања, а посебно питања објективног права, која је поставио, а непотпуно решио још у својој докторској расправи пре пуних пет деценија. Стога ће се у овом раду најпре анализирати генеза Лукићевог схватања појма објективног права, а затим питање његове сврхе. Потом, посебно ће се проблематизовати поимање односа објективног и позитивног права. Најзад, у закључку ће се изнети нека врста оцене и критичког осврта на Лукићево становиште о односу објективног и позитивног права.

АКСИОЛОГИЈА ПРАВА У ДЕЛУ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Душка Франета Предмет аксиологије права су суштина права и његови циљеви, одакле и произилази њен нарочит значај за човеков живот. Овај општи задатак који Радомир Д. Лукић приписује аксиологији права, прецизиран је тврдњом да је она и дескриптивна и нормативна дисциплина. Истовремено описујући вредности и одређујући њихове односе и хијерархију, она ставља на пробу вредност права у целини, те легитимност невредности које оно подразумева. У Лукићевом аксиолошкоправном истраживању у први план избијају вредности мира, реда, правде и правичности, истине, слободе, људског достојанства, правне сигурности и делотворности, а право се, остварујући их у задовољавајућем степену, у начелу појављује као оправдано, изабрано мање зло напетог и несавршеног људског живота. Поред анализе суштине наведених кључних правних вредности, Лукић умешно објашњава и проблематичне унутрашње сукобе правних вредности, као и конфликте правних и других вредности, који се у значајној мери могу рефлектовати на вредност читавог права. Сукоби правде и милосрђа, истине и правде, али и правноснажности општег и појединачног правног акта, уткани су у саме основе права те стално прете да га обезвреде и обесмисле. У темељима аксиолошкоправне куле Радомира Д. Лукића налази се његова општа аксиолошка структура с древном разликом космос-хаос и почетним вредновањем постојања насупрот непостојању света, на које се затим надовезује низ осталих друштвених и правних вредности. У даљим потезима Лукићеве опште и правне аксиологије, међутим, повремено провејавају строги дуализми деонтологије и утилитаризма и антропоцентризма и биоцентризма, који су у значајној мери обележили, али и спутали велики део нововековне практичкофилозофске мисли.

ДОПРИНОС РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА РАЗВОЈУ СОЦИОЛОГИЈЕ Мирјана Тодоровић С великим делима је као и са великим планинама. Што се више удаљавају, то се јасније види њихова величина, написао је професор Радомир Д. Лукић поводом дела Сретена Вукосављевића, заборављеног научника, оснивача социологије села у Србији. Велики научници, велики ствараоци не припадају само себи. Њихова дела припадају свима нама, народу из кога су потекли. Она чине научну и културноисторијску баштину не само сопственог народа већ су и допринос развоју културе у ширим оквирима. Тако је и са делом професора Лукића. Његов рад у области социологије, без претеривања, обележио је једну епоху у настанку и развоју ове науке у нас. Радомир Д. Лукић није био само плодан писац, о чему сведочи импозантан број радова књига, монографија, истраживачких пројеката, чланака, објављених предавања посвећених различитим социолошким питањима, од тзв. супертеоријских до посебних, али и конкретних, појединачних проблема свакодневног живота. Прихватио је идеје класичних социолога о социологији као ангажованој друштвеној науци, али изнад свега, трудио се да у најбољем смислу следи и сачува идеје и дух наше богате просветитељске традиције. Отуда се могу разумети његова интересовања и ангажман као научника, интелектуалца (никако као политичара) за свакодневне проблеме друштва у коме је живео. О томе сведоче многобројни јавни наступи, предавања, разговори које је водио, чланци Богат професионални научни рад, његова преданост педагошком и образовном раду са студентима на универзитету, друштвени ангажман у ширим оквирима, велики су изазов за све поштоваоце дела професора Лукића који се посвећују његовом раду. Посебно је тешко издвојити оно што би се могло подвести под једну конвен-

ционалну, рабљиву реч допринос. Ипак, према моме мишљењу, из његовог богатог дела издвајају се три главне целине, међусобно повезане, у којима се може сагледати значај и допринос нашој социолошкој науци. Прво, улога Радомира Д. Лукића у подизању социологије на академски ниво, захваљујући чијем је упорном залагању, заједно са социолозима старије генерације из тадашње нам земље (Ј. Горичар, А. Фијаменго, О. Мандић), социологија добила статус академске дисциплине, прво на Правном факултету у Београду, да би након тога било формирано Одељење за социологију на Филозофском факултету у Београду. Друго, неодвојиво од претходног ангажмана професора Лукића, а свакако и најважније када је реч о његовом научном стваралаштву, јесте његов допринос утемељењу и развоју опште социологије као науке и посебних социолошких дисциплина. Као пример, довољно је навести његове расправе о односу социологије и историјског материјализма, у којима је изричито заступао мишљење о социологији као самосталној, целовитој науци и историјском материјализму као једној, поред других, теорија друштва. Такође, био је зачетник и интерпретатор посебних социолошких дисциплина (социологија права, социологија политичких странака, социологија морала, социологија села итд.). Треће, био је изузетно усмерен на проучавање наше социолошке традиције и улогом коју она треба да има у истраживачком раду савремених социолога. У раду Вука Караџића, кога је сматрао првим нашим социологом, радовима Јована Цвијића и Валтазара Богишића, те радовима Сретена Вукосављевића, кога је посебно ценио и, чини нам се, коме се неизмерно дивио, није видео само пуко научносазнајно наслеђе. Његов однос према њима није био само однос као према културноисторијској заоставштини нашег народа. Као социолог, сматрао је да у њиховом раду и богатству грађе коју су они пружали треба тражити чињенице које ће савременим истраживачима помоћи да разумеју и објасне

особености нашег друштва, перманентно заробљеног у раљама традиције и модернизације. Такође, посебно је истицао методе које су они примењивали, сматрајући да комплементарни са савременим методама истраживања, могу да допринесу богатству података неопходних за разумевање и објашњење појава у нашем савременом друштву. Напредак се никад не састоји у апсолутном порицању претходних достигнућа. За љубав новог не треба презрети старо, писао је Лукић. Чини се да управо оваквим односом према традицији, поред порекла и везаности за природу, можемо разумети његово трајно интересовање и емотивну везаност за село и проблеме села и сељака у нашем друштву. Такође у томе леже корени и мотиви који су га нагонили да се посвети проблемима којима је наш свакодневни живот обиловао. Био је оно што би се данас звало ангажовани интелектуалац или просветитељ који воли свој народ, али који, као и сви велики људи из наше културне прошлости, увиђа његове мане.

СОЦИОЛОГИЈА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Милован М. Митровић У овом раду се разматрају погледи Радомира Д. Лукића на основна социолошка питања која су се отварала у његово време и указује се на историјски и теоријски значај тих погледа на институционално заснивање и развој српске и југословенске социологије у њеној почетној фази. Реч је о три велике групе кључних друштвених питања, око којих се суптилно плете социолошко ткиво Лукићевих разматрања и на њему својствен начин образлажу стварни и измишљени, манифестни и латентни, научни и ненаучни спорови у нашој тадашњој социологији и друштвеној науци уопште. У првом реду, ради се о проблемима преображаја нашег традиционалног друштва у неповољним околностима, које, са једне стране, обележавају идеолошки неутралисане класне неједнакости, а са друге стране, правно неуређена држава и замаскирани међунационални односи. То су три групе друштвених проблема који су међусобно онтолошки и историјски повезани, а Лукић је указивао да их није могуће теоријски и методолошки разматрати као одвојена питања, ни у оквирима посебних друштвених наука, а поготово у социологији. У закључку се истиче да је Лукић, као врстан правник, међу првима код нас препознао неопходност социолошке рефлексије правних норми. Својим социолошким истраживањима, а нарочито својим предавањима на универзитету и јавним трибинама, првим и веома утицајним универзитетским уџбеницима социологије и запаженим радовима на социолошким скуповима, он је веома доприносио конституисању и афирмисању социологије као науке у српском и југословенском друштву, те се у правом смислу може сматрати једним од најпознатијих и најугледнијих њених оснивача.

ДОПРИНОС РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА УТЕМЕЉЕЊУ И РАЗВОЈУ СОЦИОЛОГИЈЕ У СРБИЈИ Љубиша Р. Митровић Академик Радомир Д. Лукић најбољи је следбеник предратне велике правно-филозофске и политиколошко-социолошке школе у нас. По свом делу, његовом енциклопедијском богатству и дометима, Лукић је полихистор, доајен и корифеј наших правних, социолошких и политиколошких наука. У овом прилогу аутор разматра допринос Радомира Д. Лукића утемељењу и развоју социолошких наука у Србији. У фокусу анализе је Лукићев критички, антидогматски, однос према хистомату, његов пледоаје за теоријски и методолошки плурализам у савременој социологији и еманципација социологије као науке и позива од владајуће идеологије. У заснивању систематске опште социологије Лукић је направио синтезу најбољих теоријско- -методолошких домета мисли Карла Маркса, Макса Вебера и немачког формализма. Дефинишући социологију као комплексну, синтетичку науку о друштву и друштвеним појавама, која унутар себе садржи бројне теоријске правце, методе и технике истраживања, Лукић је допринео да социологија избегне погубне замке било којег редукционизма и да буде предметно отворена према изазовима савременог светског друштва. Лукић је оригиналан, како у теоријској проблематизацији и операционализацији предмета опште социологије, тако и у иновативном-модернизацијском развијању мреже категоријалног апарата и њеном обогаћивању новим истраживачким пољима, повезивању са новим слојевима друштвених појава и проблема савременог друштва. Такође, значајан допринос Радомира Д. Лукића везан је за афирмацију посебних/примењених социологија у нас. Као антидогматски дух, Лукић је учинио коперникански обрт у свом

ставу о статусу посебних социологија - од одбијања њихове посебности у систему социолошких наука, до легитимизације њиховог статуса и идентитета. У том смислу драгоцен је његов допринос развоју савремене социологије, кроз афирмацију места и улоге: социологије морала, социологије државе и права, социологије политичких странака и социологије села. У прилогу се анализира истраживачки домет и иновативни сазнајни капитал који је садржан у најзначајнијим социолошким студијама академика Радомира Д. Лукића, као и његов ангажовани однос према питањима/проблемима развоја савременог друштва и опстанка српског народа.

ТЕОРИЈСКИ ДОПРИНОС РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА ПОЛИТИЧКОЈ СОЦИОЛОГИЈИ Вукашин Павловић Знатан део богатог теоријског опуса академика Радомира Д. Лукића односи се непосредно или посредно на теоријску дисциплину која се на факултетима политичких наука изучава под називом политичка социологија, а на осталим друштвеним факултетима под називом социологија политике. У средишту овог саопштења је допринос садржан у књизи Политичка теорија државе, која се уз књигу Политичке странке непосредно односи на питања битна за политичку социологију. Како политичка социологија повезује политичку са другим друштвеним наукама, посредан, али не мање важан теоријски допринос налази се и у његовим књигама: Теорија државе и права (1. књига Теорија државе), Историја политичких и правних теорија, Систем филозофије права, Основи социологије, Социологија морала. Границе саопштења условљавају да се укаже само на најзначајније теоријске доприносе, а не допуштају да се да детаљна анализа свих наведених књига, па су идеје из друге групе наведених књига само успутно дотакнуте.

РАДОМИР Д. ЛУКИЋ КАО ОСНИВАЧ СРПСКОГ СОЦИОЛОШКОГ ДРУШТВА Слободан Антонић Пошто је претходно обновљено предратно Српско филозофско друштво (1951), група социолога, професора Правног факултета у Београду, међу којима су главни иницијатори били Радомир Д. Лукић и његов асистент Стеван Врачар, покренула је иницијативу за обнављање и социолошког друштва у Србији. Међутим, за разлику од филозофа, који су најпре створили српско (1951), а тек онда југословенско филозофско друштво (1956), социолози су одлучили да одмах створе социолошко друштво на нивоу целе тадашње земље, а онда, у оквиру њега, и посебну секцију за Србију. Разлог оваквом реду корака била је чињеница да је број активних социолога био знатно мањи него филозофа, јер социологија, за разлику од филозофије, није предавана ни на универзитету, ни у средњим школама. Тако је у октобру 1954. године основано Југословенско удружење за социологију, а одмах затим уследио је оснивачки састанак Секције за НР Србију, у Београду, 28. децембра 1954. Први председник српског удружења социолога постао је Радомир Д. Лукић, а први секретар Стеван Врачар. Ова секција ће, након извесног времена, узети име Српско социолошко друштво, са организационим континуитетом до данашњих дана.

ЛУКИЋЕВО СХВАТАЊЕ ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ Милош Марјановић Лукићево одређење друштвене појаве једно је од најједноставнијих и најуспелијих у социологији као науци. Друштвена појава је почетна социолошка категорија, истовремено најелементарнија и најапстрактнија. Ако се растави на своје саставне елементе (понашање и повезаност), то више није друштвена него је појединачна појава, док је повезаност свеопшта (својствена и природи и појединцу, а не само друштву). И најједноставније повезано понашање је друштвена појава, али и друштво у целини је структурирани скуп друштвених појава. Суштина друштвене појаве је у повезаности људских понашања, а њена два елемента су понашање и повезаност. Три су врсте понашања према моменту свести природно понашање није свесно изазвано (евентуално је праћено свешћу), културно је изазвано свешћу, а друштвено је само оно културно понашање које је међусобно повезано. Друштвена појава изазива промене на самим учесницима (једностране или узајамне) или заједничке (у природи или друштву). У зависности од тога који се аспект друштвене појаве посматра, постоје три врсте друштвених појава процеси, односи и творевине. Процеси су првостепено и унутрашње, односи спољашње (оквир, облик, форма), а творевине другостепено повезивање (кристализовани резултати). Лукићево одређење друштвене појаве је под снажним утицајем формализма у социологији. Поделу на процесе, односе и творевине срећемо и код Леополда фон Визеа, али је Лукићево одређење друштвене појаве корак даље у односу на Фон Визеово, који је своди на приближавање и удаљавање у друштвеном простору.

СОЦИОЛОШКОПРАВНА ХЕРМЕНЕУТИКА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Саша Б. Бован У овом раду се разматрају доприноси Радомира Д. Лукића теорији тумачења права. Ова је област изабрана, пре свега, јер кореспондира са нашим тренутним преокупацијама управо на том плану, преокупацијама које заправо представљају својеврстан покушај социологизације правне херменеутике. Још један битан разлог за истраживање Лукићевих правнохерменеутичких идеја крије се у тренутном стању наше теорије тумачења права, које је драматично незадовољавајуће. Полазећи од изложеног, општи контекст овог разматрања креће се између две епистемолошке тачке, које, може се слободно рећи, изражавају злу судбину Лукићеве теорије тумачења права. Једна се огледа у чињеници да је његова правна херменеутика остала заробљена између нормативног и дескриптивног приступа, тј. између недоумице о томе да ли треба да буде теорија интерпретације или пак вештина интерпретације. Друга епистемолошка координата за разумевање Лукићеве теорије тумачења права, сигурно везана за ону прву, испољава се као збуњујућа празнина у погледу њене рецепције и разраде. Наиме, његова је теорија остала конзервирана у свом првобитном облику, практично без покушаја проблематизовања или бар продубљивања. Збуњеност је тим већа с обзиром на позамашан број заговорника Лукићевог лика и дела. Покушај продубљивања и проблематизације Лукићевих правнохерменеутичких ставова у овом раду изводи се у односу на најделикатније питање правне херменеутике природа телеолошког метода (канона) тумачења права. У том правцу, дискутоваће се о следећим темама: а) осиромашен дискурс наше правне херменеутике с обзиром на то да се разматрања о телеолошком тумачењу права не доводе у контекст са постојећим правцима у општој херме-

неутичкој теорији (нпр., метод објективнотелеолошког тумачења права као манифестација херменеутичког релативизма); б) успостављање разлике између идеалистичке (К. Ларенц) и реалистичке (Ф. Бидлински) концепције телеолошког метода; в) коначно, и најважније, највише ће бити речи о савремености Лукићевог схватања телеолошког тумачења права. У том смислу излажу се аргументи да је Лукићево схватање телеолошког метода реалистичко, синтетичко и социолошко. У односу на ово последње, у раду ће се говорити о томе да ли Лукић успоставља знак једнакости између телеолошког и социолошког тумачења правних норми. Лукићева концепција телеолошког (социолошког) метода тумачења и примене права биће посматрана у контексту једне прагматичке теорије тумачења, која не полази од питања шта се тумачи или ко тумачи, већ од питања зашто се тумачи. Ово је концепција коју смо разрадили у последњих неколико година кроз више радова и једно системско дело (монографију), а која указује на контекстуални карактер тумачења, где се случај тумачења поставља у епицентар херменеутичког поступка, што тумачењу права даје проблемски, а то значи прагматички, социолошки и индуктивни карактер. У раду ће бити указано на концепције Х. Канторовича и нашег Ж. Спасојевића, које у највећој могућој мери кореспондирају са Лукићевим схватањем социолошког тумачења права.

САВРЕМЕНОСТ УЧЕЊА О ДРЖАВНОЈ СУВЕРЕНОСТИ АКАДЕМИКА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Будимир Кошутић Сувереност је, према схватању академика Радомира Д. Лукића, фактичко својство државне власти које се састоји у њеној правној неограничености, тј. у непостојању правних средстава за њено ограничење. То пак значи да над државним монополом физичке силе нема никаквог другог монопола који га натерује да, нормално, слуша његове заповести. Другим речима, државна сувереност је јединствена и недељива. Ако се термини које је употребио академик Лукић у дефинисању суверености протумаче у духу савремене политичке терминологије и фразеологије, могло би се закључити да је учење о државној суверености академика Лукића застарело. Брижљивим разматрањем Лукићеве мисли долази се до сасвим других закључака. Академик Лукић није одбацио обавезу државе да поштује право које сама ствара (начело правне државе), да уважава људска права и слободе записане у међународним уговорима које је ратификовала и у свој устав унела, или да поштује обавезе које је преузела учлањењем у Уједињене нације или у друге међународне организације. Оно по чему се академик Лукић разликује од других аутора, јесте став о томе да бити ограничен значи бити ограничен туђом вољом, тј. бити натеран на нешто против своје воље. Ограничити се својом вољом, према схватању академика Лукића, значи бити неограничен. Схватање да је настанком и функционисањем Европске уније негирана недељивост суверености није утемељено на ваљаним аргументима. Пресудама Мастрихт и Лисабон Савезног уставног суда Немачке и пресудама највиших судова других држава чланица Европске уније извршена је трострука уставна негација. Речено је да Европска унија нема ни свој народ, ни свој устав, ни своју уставност. Извор ових порицања је у дубоком уверењу у

недељивост суверености. Суверене су државе чланице Европске уније а не Европска унија. Иако су остварени дубоки преображаји нације државе, њено време није још истекло. Сувереност је њено битно својство и, у том контексту, учење о суверености академика Радомира Д. Лукића сачувало је своју вредност.

ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ И СОЦИОЛОГИЈЕ Вредна дела Радомира Д. Лукића - Војислав Становчић После стеченог доктората у Паризу, који је високо оцењен, Лукић је већ 1940. постао доцент на Правном факултету и одржао приступно предавање Појам социологије права. Доживотно се ослањао на два научна ауторитета Правног факултета професоре Ђорђа Тасића и Слободана Јовановића. После Другог светског рата, режим нове власти је социологију прогласио за буржоаску науку, док политичке науке нису помињане. Лукић је био спреман да се постепено избори за социологију и политичке науке. Већ 1955. објављује чланак Монтескјеова политичка теорија, а 1956. књигу Историја политичких и правних теорија од антике до почетка XVII века. Током 50-их године ХХ века сарађивао је са социолозима из Словеније (Горичар, 1954) и Хрватске (на састанку филозофа и социолога у Загребу децембра 1957). Његови кораци на том пољу били су одмерени. Постепено објављује: О појму социологије (1957); Увод у социологију (1957); Детерминизам друштвених појава (1958); Основи социологије (1959); Формализам у социологији (1969); Социологија морала (1974). Упоредо је објављивао и политиколошке радове: Политичка теорија државе (1962); два посебна чланка Настанак политичких странака (у Београду, 1964) и Појам политичке странке (у Загребу у Зборнику Правног факултета, 1965); те књигу Политичке странке (1966). Лукић се одужио професорима Јовановићу и Тасићу. Уредио је зборник: Ђорђе Тасић, Избор расправа и чланака из теорије права (САНУ, 1984), са одабраним радовима о карактеру државе и права, расправама о друштву из социологије, филозофије итд., те написао предговор Ђорђе Тасић. Такође, Лукић је као први уводничар 5. јуна 1991. године наступио на научном скупу Дело Слободана Јовановића у свом времену и

данас, истичући да је главно дело Слободана Јовановића у области политичке историје, политичке социологије и теорије, историје Србије. Нарочито је подвукао Јовановићеву књигу Вођи Француске револуције, као и огледе о Макијавелију, Берку и Марксу (био је за ту прилику испуштен Платон). Занимљив је следећи Лукићев суд: Свој правнички лик С. Јовановић је показао више у свом Уставном праву него у својој Држави.

РАДОМИР Д. ЛУКИЋ КАО ИСТОРИЧАР ПОЛИТИЧКИХ И ПРАВНИХ ТЕОРИЈА Гордана Вукадиновић У изузетно богатом, слојевитом и разноврсном опусу професора Радомира Д. Лукића, који броји око 1.000 радова, феномен права је разматран са свих битних страна. Како је од гимназијских дана своју љубав везивао за историју, онда је сасвим разумљиво што је једно од тежишта током плодног стваралаштва била историја политичких и правних теорија. Ову обимну и комплексну материју изложио је у делу Историја политичких и правних теорија, књига прва (1956), која обухвата период од антике до почетка XVII века. Више од четири деценије допуњавао је и развијао у појединим радовима своју мисао у овој области. С једне стране, од иностраних мислилаца у његовом опусу издвајају се Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Жан Жак Русо, Ханс Келзен, док, с друге стране, посебну пажњу посвећује главним представницима код Срба: Јовану Стерији Поповићу, Слободану Јовановићу, Томи Живановићу, Ђорђу Тасићу и Божидару С. Марковићу. Иако је друга књига остала ненаписана, на основу постојећих радова, можемо реконструисати једну целовиту историју политичких и правних теорија до краја XX века.

РАДОМИР Д. ЛУКИЋ И ХАНС КЕЛЗЕН ОД КРИТИЧАРА КА СЛЕДБЕНИКУ Драгутин Аврамовић У овом раду аутор настоји да утврди степен утицаја који је учење Ханса Келзена имало на формирање ставова и поимање права код Радомира Д. Лукића. Док се у својим раним радовима Лукић истицао као критичар Келзеновог позитивизма, временом он постаје главни бранилац Келзенове чисте теорије права, а у великој мери и следбеник. Ипак, упркос критичким погледима на Келзеново дело, већ од Лукићеве ране, младалачке фазе, приметна је његова задивљеност Келзеновим учењем. Због тога, чини се, Лукић у основи од самих почетака заузима келзеновски теоријски курс. Он Келзенову идеју о нормативности права одмах прихвата, само сматра да је треба поставити другачије, да она буде на неком стварном, фактичком основу, пре него на апстрактном концепту пранорме. Код Лукића је приметна тежња да исправи Келзена, да надогради његову теорију на местима где је она најслабија. Упркос критичким рафалима, које је нарочито у младости Лукић испаљивао на Келзена, може се закључити да је Келзенов позитивизам константа у Лукићевом учењу. Лукић је заиста, боље од верних Келзенових присталица и следбеника, осветлио добре стране његове теорије и доказао како корисност, тако и употребљивост чисте теорије права.

АНАЛИЗА ЛУКИЋЕВИХ ПОРТРЕТА ПОЛИТИЧКИХ МИСЛИЛАЦА: КРАЋИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈУ ПОЛИТИЧКИХ И ПРАВНИХ ТЕОРИЈА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Марко Докић Циљ овога рада је да пружи краћи осврт на дело Радомира Д. Лукића Историја политичких и правних теорија, иначе прву историју политичких и правних теорија на српском језику, као и да се анализирају поједини портрети политичких мислилаца који су у њему изложени. У том смислу, Лукићева Историја политичких и правних теорија биће прво анализирана кроз поређење са познатим историјама политичких доктрина које су написали страни аутори, а потом и са књигама овог типа које су написане на овим просторима после њеног објављивања. То, пре свега, укључује методолошку анализу дела, као и структурално-стилску оцену подухвата какав је један приказ историје политичке и правне мисли. Важан део биће посвећен интелектуалном и друштвеноисторијском контексту настанка наведеног дела, како би се могли разумети поједини пропусти, као што је, нпр., изостављање дела који се односи на појаву и развој политичких идеологија и који би барем у основним цртама презентовао њихове основне идеје и вредности. Тако су, рецимо, изостављени портрети појединих, веома значајних политичких мислилаца либералне епохе (Џон Стјуарт Мил, Херберт Спенсер), као и оних који су уобличили конзервативизам као политичку идеологију (Едмунд Берк). У другом делу рада анализирају се Лукићеви портрети политичких мислилаца. Међутим, како је рад ограниченог обима, биће говора само о најупечатљивијим Лукићевим приказима политичке мисли појединих аутора, као о Платону, Макијавелију, Хобсу, Локу и др. На крају, биће речи о значају који је књига Радомира Д. Лукића имала у оквиру домаће правне и политичке теорије и њеном доприносу у изучавању посебног предмета који је своје место нашао и на правним факултетима и факултетима политичких наука.

КОНЗЕРВАТИВАЦ, А НЕ ДИГИЈЕВАЦ ПАРИСКА ТЕЗА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА КАО ПРИЛОГ СРПСКОМ ДОКТРИНАРНОМ ЛИБЕРАЛИЗМУ Марко Божић Док се у домаћој литератури провлачи популарна теза о дигијевској, па нужно социолошкој инспирацији, а прећутно и социјал-демократској оријентацији Лукићеве предратне тезе, резултати наше анализе упућују на супротан закључак. У свом раду из 1939. године Лукић тврди да норма објективног права важи, односно обавезује у свести адресата као усвојена вредност. Али управо аутономан карактер ове обавезујуће снаге води субјективистичком приговору о немогућности објективизације права. У трагању за одговором којим би отклонио приговор, Лукић прво критикује Дигијево решење које критеријум објективног права налази у назорима друштвене масе, да би га потом утврдио у схватањима друштвене елите. Према нашем мишљењу, Лукићев избор није случајан и пратио је конзервативну елитистичку и етатистичку линију српске предратне теорије правне државе и државног права, инкарниране у делима Слободана Јовановића, Живојина Перића и њихових ученика, а утемељене на дубокој сумњи у зрелост народа као политичког чиниоца.

ПОЈАМ УСТАВА У ДЈЕЛУ АКАДЕМИКА РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Горан Марковић Добро је познато да о појму устава постоје различита схватања, поготово кад је ријеч о уставу у материјалном смислу. Професор Лукић се у низу својих радова бавио одређењем појма устава. У њима је дата дубока и оригинална анализа овог појма. Професор Лукић је проблематизовао уобичајену дефиницију устава у формалном смислу као писаног општег правног акта највеће правне снаге, истичући да се о уставу у формалном смислу може говорити и онда кад у некој држави није донесен писани општи правни акт највеће правне снаге, под условом да у тој држави постоји уставноправни обичај који спречава да одређене правне норме буду промијењене по законодавном поступку. Тако, професор Лукић аргументује у прилог појму обичајноправног устава у формалном смислу. На примјер, кад говори о енглеском уставу, професор Лукић истиче да је норма о суверености парламента обичајноправна норма, али да има јачу правну снагу од законске норме, јер енглески парламент никад не би ову норму промијенио обичним законом. Ово одређење устава у формалном смислу одступа од уобичајеног и у раду ћемо се бавити његовим проблематизовањем. Тиме ћемо дати своје мишљење о томе да ли је оправдано тврдити, како је чинио професор Лукић, да се може говорити и о обичајном уставу у формалном смислу. У теорији је спорније одређење појма устава у материјалном смислу. Професор Лукић је у својим радовима указивао на различита схватања уставне материје, па тиме и на одређења појма устава у материјалном смислу. У раду ћемо освијетлити његову критичку анализу различитих схватања садржине уставне материје и анализирати његово схватање устава у материјалном смислу. Анализираћемо мишљење професора Лукића о четири елемента појма

устава у материјалном смислу: државноорганизационог, правног, политичког и друштвено-економског, а затим ћемо анализирати и његово одређење устава у материјалном смислу као скупа норми које одређују начин доношења правних аката првог и другог степена (устава и закона) и њихове доносиоце (уставотворни и законодавни органи).

ДЕМИСТИФИКАЦИЈА ДРЖАВЕ У ЛУКИЋЕВОЈ ВАНВРЕМЕНОЈ МИСЛИ Сенад Ганић Ретко која друштвена творевина, иако есенцијална и незаобилазна у било којем интелектуалном подухвату којим се покушава објаснити друштвени развој, ипак остаје тако неистражена и необјашњена као што је то случај са државом. У зависности од историјских токова и епохе у којој се писало о њој, држава је добијала различита значења, која су врло често само осликавала њену функцију у датом историјском тренутку. Тако се и наука о држави у дугом временском периоду налазила у оковима апологета постојећег државног уређења, те била инструментом којим се само вршило конзервирање постојећих односа који су одговарали владајућој елити. Тако је држава, противно логици друштвене динамике и свеколиких промена, на које она никако није могла остати имуна, чини се, наставила да опстоји као феномен коме се ускраћује право на савременост. О томе најбоље сведочи и чињеница да се један од главних атрибута државе, њена сувереност, и данас посматра и разуме кроз призму концепта правне неограничености државе. При томе се заборављају историјски корени тог концепта, али и измењена улога, па самим тим и функција коју државе имају у савременом тренутку. Коначно, заборавља се и на обавезу науке да уочи, па чак и предвиди такве промене, и да их коначно прикаже онаквим какве оне заиста јесу. И баш се на овом месту, у тој непогрешивој перцепцији онога што држава јесте и антиципацији онога што држава почиње да бива, огледа величина професора Радомира Д. Лукића и крије једно од објашњења, зашто је управо он један од наших највећих правника до сада. На те моменте у овом раду само желимо да се додатно осврнемо.

СХВАТАЊЕ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА О МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Момир Милојевић Радомир Д. Лукић је у теорију права уврстио и међународно право иако се оно разликује од унутрашњег права које је послужило као узор за стварање научног појма права. Имајући у виду те разлике он је поставио питање да ли се међународно право може сматрати правом и да ли се може поставити изнад држава и њиховог права. Од одговора на то питање зависи да ли државе могу да буду одговорне за непримењивање међународног права. Неспорно је постојање међународних обавеза држава па се истиче да свака држава има своје међународно право. Из практичних разлога су то схватање прихватили немачки и совјетски писци. Радомир Д. Лукић је истицао да се, према марксистичком схватању, које полази од класне природе права, међународно право не може сматрати правом. Касније је став ублажио и није истицао марксистичко гледиште и сматрао да је исправније говорити о међународним обавезама држава. Тежио је налажењу заједничког међународном и унутрашњем праву и спор сводио на неспоразум о терминологији. Ипак је остао на дуалистичком ставу о односу између међународног и унутрашњег права који се примењују у државама а све државе једнако обавезује само опште међународно право.

САВРЕМЕНОСТ ПРАВНЕ МИСЛИ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Драган М. Митровић Професор доктор Радомир Д. Лукић припада најужем кругу изразито даровитих и плодних српских правних стваралаца. Оставио је иза себе обимом велико, а квалитетом најдрагоценије могуће правно дело, којим би се дичиле велике правничке нације да је којим случајем био њихов, а не наш великан. Професор Радомир Д. Лукић био је скроман, вредан и радан. Располагао је непосредношћу, радозналим и оштрим духом, као и великом духовитошћу, којом је понекад коментарисао најновије научне резултате правне науке, а често и појаве свакодневног живота. Такав редак спој бистрине и духовитости запамћен је у јавности, која се и данас радо сећа бројних анегдота из његове професорске праксе, понекад више од аргументованих научних расправа, кроз које се суверено кретао, јер је располагао огромним правничким и општим знањем и културом. Њему су правна теорија, социологија и филозофија били претесни, будући да је помно пратио све догађаје из живота, науке и људског стваралаштва уопште. И умео је да се некима од њих дечачки искрено диви. Као аутор невероватно богатог научног дела (преко 600 библиографских јединица), професор Лукић је оставио иза себе неизбрисив траг узорао је најдубљу могућу бразду у српској науци. Био је оснивач многих удружења, која данас постоје и раде. Сва су имала за циљ унапређивање правне, социолошке и филозофске мисли. Запамћен је његов рад у Српској академији наука и уметности, јер је био изузетно успешан у свему чега се прихватао. Можда најважније животно дело професора Радомира Д. Лукића, по коме чувени амфитеатар V Правног факултета Универзитета у Београду носи име, чине десетине генерација угледних правника професора и практичара, који чувају успомену на њега и проносе његово научно знање и дело. Очигледно, био је генијалан човек, мислилац и синтетичар ренесансног типа.

Будући да се ове године навршава сто година од рођења, а петнаест година од смрти професора Радомира Д. Лукића (1914 1999), то је права прилика да се заједно присетимо његовог изузетно значајног научног дела, из кога свакако треба издвојити два његова последња: Методологију права (1977) и Систем филозофије права (1992). Такав избор је заснован на основу мишљења самог професора Лукића, који је сматрао да је Методологија права његово најбоље дело, а Систем филозофије права његово завршно дело. Већ је то довољан разлог да се сачини један мали диптих и на тим изабраним примеримa прикаже, нарочито млађим правницима, и данас очигледна савременост и свежина идеја професора Радомира Д. Лукића.

РАДОМИР Д. ЛУКИЋ ТЕОРИЈА ДРЖАВЕ И ФИЛОЗОФСКА СХВАТАЊА Борис Милосављевић Основно питање поратне марксистичке теорије државе било је како помирити теорију државе са теоријом о одумирању државе и права. Решење питања теорије о одумирању државе налази се у марксистичком дијалектичком и историјском материјализму. Дијамат је пре рата и револуције сматран за идеологију, да би после рата стекао право грађанства и постао само средиште научне теорије и праксе. Центар дијамата, који је постао званична државна филозофска доктрина, није био на Правном факултету већ на Филозофском, одакле се ширио на све остале факултете Универзитета у Београду. Радомир Д. Лукић је у свом великом опусу извео системско преутемељење традиционалне филозофије државе и права на дијалектичко-материјалистичким основама. Његова теоријска еволуција засебно је питање. Лукићева марксистичка уверења косила су се, међутим, са његовим схватањем појма сељак, за чије је значење у његовом традиционалном смислу био присно везан. Здраворазумска логика, оличена и у његовом јасном стилу, исто се тако косила са усвајањем нових трендова марксистичке праксис-филозофије. Теорију о одумирању државе марксизам је изворно усвојио од радикалног либерализма XIX века. Посебан проблем представља питање њеног места у целини марксистичке теорије. У позадини западне келзеновске антидржавне теорије о одумирању свих држава налази се, међутим, теорија о једној светској држави (civitas maxima).

ПОГЛЕД ПРОФЕСОРА ЛУКИЋА НА ПРЕДМЕТ И МЕТОД ОПШТЕ ПРАВНОТЕОРИЈСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ Горан Дајовић Познато је да се у нашој науци професор Радомир Д. Лукић сматра утемељивачем или кључном фигуром у неколико дисциплина у области хуманистичких наука. Без сумње да је једна од тих дисциплина и теорија права или, како ју је професор Лукић још називао, општа наука о праву. У више наврата и у различитим приликама, у чланцима и књигама, он је расправљао о важним правнотеоријским питањима, па и о томе чиме се то правна теорија бави и на који начин. Иако су ова питања од виталног значаја за идентитет било које научне или филозофске дисциплине, она су можда још и од већег за општу правнотеоријску дисциплину, која и даље стоји под многим знацима питања. Та питања, такорећи, долазе и споља и изнутра, тј. и од стране мислилаца који се баве другим дисциплинама, али и од оних који су поникли у њеном окриљу. Она понекад доводе у сумњу и саму оправданост постојања засебне правнотеоријске дисциплине, која би била дисциплина са својим особеним предметом и методом. О овим се питањима професор Лукић прилично јасно изјашњавао у више наврата и његови одговори нам указују на то шта је он сматрао предметом правне теорије, те које методе она (може да) користи. И када су његови одговори донекле погрешни или превазиђени, надалеко знана јасност којом професор Лукић излаже своје идеје омогућава нам да продубимо наше увиде око неколико и данас актуелних проблема у вези с природом опште правнотеоријске дисциплине. Ти проблеми се односе, пре свега, на степен нужности поставки које правна теорија износи, на однос емпиријске и концептуалне анализе унутар јуриспруденције, на однос нормативне и концептуалне анализе итд.

МЕТОДОЛОШКИ ПОГЛЕДИ РАДОМИРА Д. ЛУКИЋА Александар В. Гордић Као један од утемељивача научне социологије у Србији после рата, Радомир Д. Лукић је, не само својом ерудицијом него и изоштреним критичким духом, пружио значајне методолошке доприносе у изградњи теоријских друштвених наука, пре свега, социологије и права. У раду ће се настојати да се осветли место његових дела у афирмацији и еманципацији домаће науке од идеолошких и политичких утицаја, и то у неколико подручја, на која се највише усмеравао: општа/теоријска социологија, философија права, социологија морала и социологија села. Први део би био посвећен Лукићевим разматрањима о предмету и методолошким основима социологије из Основа социологије, пионирског уџбеника, према чијем су обрасцу све до 1990-их састављани студијски програми и приручници за ову дисциплину. Иако је, донекле компромисно, морао да се довија како би разјаснио однос социологије и историјског материјализма (који означава и као метод и као правац), у њему пружа врло исцрпан и коректан преглед техника емпиријског истраживања, а нарочиту пажњу поклања разумевајућем, интерпретативном приступу као допуни (узрочног) објашњења, док описивању друштвене структуре прилази превасходно са становишта социолошког формализма (којем је био најнаклоњенији, а који је хрестоматијом и представио домаћој јавности). Друга целина би се односила на Лукићеву философију и методологију права, у оквиру које се залагао за методолошки плурализам, не опредељујући се стриктно између историјског и нормативног приступа, а трудећи се да што прецизније и потпуније одреди особености правног тумачења као поступка. Овим расправама, којима је поставио основе правне херменеутике у нашој средини, Лукић је показао како истанчан методолошки дух, тако и дар запажања за

предности и слабости извесних искључивих позиција, поготово правног позитивизма. Таленат за систематизацију поготово је дошао до изражаја у Социологији морала, којом је ова дисциплина и покренута у Србији. Осим исцрпног прегледа историјских теорија у овом домену, али и врло луцидних опаски о стању и тенденцијама морала у (тада) савременом друштву, у овој области истраживања испољио је врхунску способност откривања тзв. натуралистичких грешака у концепцијама чак и најзнаменитијих социолога, чиме је демонстрирао и изванредно познавање тада актуелних метаетичких гледишта. Дакле, у књизи је (на метаметодолошком нивоу) јасно разграничио нормативне судове (који су предмет етике) од емпиријско-чињеничких, којима се јединим социологија може бавити. Сличан степен објективности видан је и у још једној, донедавно врло деликатној области проучавања, социологији политике, где је својим бриљантним запажањима у студији о политичким странкама указао на разне предности и недостатке страначког организовања (што је било поучно не само у време социјалистичког монопартизма него је можда још и актуелније у данашње доба хаотичног партијског плурализма, са свим његовим аномалијама и деформацијама). Од беспрекорне систематичности, завидне (шестодеценијске) доследности и научничке непристрасности Лукић је донекле одступио једино у сврху родољубља, односно тежње за очувањем духовних и материјалних вредности српског села, чему ће бити посвећен завршни одељак рада. Премда у овом подручју није написао ниједно заокружено дело, својим ангажманом у Одбору за проучавање села САНУ и покретањем едиције Хронике села пружио је неизмеран прилог оживљавању социологије села код нас и показао како се на делу могу ублажити нежељене тенденције, које су наговештене још пре четврт века у програмском предговору ове библиотеке, а сада су несумњиво још израженије. Упутства која је том приликом саставио можда немају домет Цвијићевих или

Ердељановићевих (и више су оријентисана историографски него социолошки), али сачињавају методолошку окосницу за сада већ стотинак озбиљних, мултидисциплинарних, акрибичних монографија о селима разних региона. Циљ закључка ће бити да нагласи Лукићев значај, пре свега, у раздобљу када је стварао, а које није било одвећ наклоњено преданим посленицима друштвених и хуманистичких наука.

оту в Песма жи ју; ко повија п у љ е с е ; л ло расуто а, и топо т и у н с т о е п в а м л о бу п ава рос еве ни. По не е ш е Блиста тр р Кликћу ш у. у м њ о а р р б г е р у мс е од авуји врхови и ом, пијан бљени сл в у а л љ п а з у е р с у у е се у аз ују она од б к е у натпевај ј љ д о и ; о а к висо ће пољ мљу под небом ота. А вран преле курузи зе у к и д а в л и сунца ж а Богу животу. М и сунца. ик ух а његова кр жудно траже вазд рани на недрима их уи е смеши, пробијај с а љ м е з ге. љна ене И задово је им сна у посребр а ј д а т и с у и ј л о б в ; ус авуји вран добру дец бљени сл у љ а и црни з и е з с у у р ј у а к в у е ичу к Натп у шеве; н ћ к и л к ић ; е трав ту. ад. Д. Лук о Р в и ж у м криче пес