Из књиге епископа Илариона (Алфејева): Живот и учење светог Григорија Богослова Читав докумнет можете преузети и у пдф формату.

Transcription

1 1 of 1 Из књиге епископа Илариона (Алфејева): Живот и учење светог Григорија Богослова Читав докумнет можете преузети и у пдф формату. ЖИВОТ ЧОВЕКА У ЦРКВИ И ДРУШТВУ 1. УЧЕНОСТ И ФИЛОСОФИЈА Ученост Античка философија Хришћанско љубомудрије 2. МОРАЛНЕ И СОЦИЈАЛНЕ ТЕМЕ Смисао страдања Милосрђе Социјалне теме 3. БРАК, ДЕВСТВЕНОСТ, МОНАШТВО БРАК И ДЕВСТВЕНОСТ Монаштво 4. СВЕШТЕНСТВО, ЕПИСКОПСТВО Пастир добри Величина чина и недостојност оних који га носе 5. ПРАЗНИК КАО ТАЈНА Празник пресаздања (Божић) Празник воде и Духа (Богојављење) Тајна као празник (Крштење) Тајна Пасхе (Ускрс) Празник обновљења (Томина Недеља) Живот као празник (Педесетница) Са руског превео: Н.С.

2 1 of 1 ЖИВОТ ЧОВЕКА У ЦРКВИ И ДРУШТВУ Почећемо анализу учења св. Григорија д разматрања неколико за њега најкарактеристичнијих тема, повезаних са животом човека као члана хришћанске Цркве и у то исто време грађанина своје стране, који заузима одређену улогу у заједничкој хијерархији Источно-римске империје IV века. Посветивши много година изучавању реторике и других хуманитарних наука, Григорије је високо ценио образованост и ученост: о томе, такође и о схватању философије, биће речи у првом делу ове главе. Затим ћемо се зауставити на Григоријевом моралном учењу и размотрири неке социјалне теме које се појављују у његовим делима. Такође ћемо анализирати његово схватање брака, девствености, монаштва, свештенства и епископства. На крају, размотрићемо његово схватање црквеног празника као средства приопштења човека Божанској реалности. НАЗАД

3 1 of 7 УЧЕНОСТ Хришћанство је од самог почетка свога постојања супротстављало себи људску мудрост мудрост овога света. О томе је много говорио апостол Павле: Ни реч моја, ни проповед моја није у убедљивим речима људске мудрости, него у јављању Духа и силе, да би се вера ваша утврђивала не на мудрости човечијој, него на сили Божијој (1). По Павлу, за људску мудрост хришћанство је безумље, лудост; али и сама мудрост овога века претвара се у безумље при сусрету са хришћанством: Није ли Бог претворио мудрост овога века у лудост? Јер када свет у својој мудрости није познао Бога у премудрости Божијој, Бог је благоизволео да лудошћу поучења спасе оне који верују (2). Под људском мудрошћу у овом случају подразумева се разноврсно наслеђе античке науке, којем се супротставља Христово учење и искупитељни подвиг: Јер и Јудеји требају чудеса, и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима безумље (3). Ипак, било би погрешно сматрати да се однос хришћанства према наслеђу античке учености сводио на њено потпуно одрицање. Већ у II III веку појавило се стремљење хришћана да асимилирају, т.ј. стваралачки усвоје достигнућа антике. Интезивну потрагу за синтезом хришћанства и јелинизма водили су посебно представници александријске школе хришћанског богословља Климент и Ориген. Обојица су, у различито време, управљали знаменитим александријским училиштем, у коме се упоредо са Светим Писмом и чисто хришћанским богословљем предавала античка философија, реторика, дијалектика, а такође и егзактне науке: математика, геометрија, астрономија. Ориген је услед тога саградио школу сличне врсте у Кесарији Палестинској, где се од њега учио, поред многих других, и свети Григорије Чудотворац, који је (иза себе) оставио у својим Благодарним речима Оригену исказ о енциклопедијском карактеру образовања које је задобијала хришћанска омладина од Оригена: >>Он је похвалио љубитеље философије дугачким, многобројним и одговарајућим похвалама, говорећи да они живе животом, заиста достојним разумних природа... А порицао је незнање (amathian) и све неуке, (а таквих је много) који, слично скотовима, заслепљују умом... Помоћу природних наука он је објаснио и истражио сваки предмет у појединости... дотле, док... није у наше душе усадио уместо неразумног, разумно дивљење свештеним устројством света и беспрекорним устројством природе. Томе високом и богонадахнутом знању учи од свих вољена физиологија. А шта рећи о свештеним наукама: од свих вољеној и неоспорној геометрији и високо лебдећој астрономији? Он је потребовао, да се ми занимамо философијом, сабирајући по сопственим силама сва могућа достигнућа старих философа и песника, не искључујући нити одбацујући нешто... За нас није било ничег забрањеног, јер није било ничег скривеног и недоступног; него смо могли да изучимо сваку реч: и варварску и јелинску, и да се односимо према тајнама (хришћанске вере) и (из области) политике, и о бжанскокм и људском са пуном смелошћу смо могли све да изучавамо и истражујемо...<< (4) Такође, стотину година након Григорија Чудотворца, Григорије Богослов је задобио разноврсно образовање: најпре у Кесарији Кападокијској, затим у Атини. Сетимо се да се у младости Григорије занимао Оригеновим делима од кога је несумњиво наследио уважавајући однос према античкој учености. Уосталом, такав је однос био карактеристичан и за његову породицу и за онај круг (људи) у коме се кретао сав живот. Његови најближи пријатељи, Василије Велики и Григорије Ниски, оба су дала значајан допринос у пропагирању античке уметности на хришћанским основама. Први, је, посебно написао подужи Савет омладини о користи читања незнабожачке литературе: основна мисао тога дела се састоји утоме да спољашње науке нису бескорисне за хришћане, већ напротив, он треба да из њих позајми све што служи моралном усавршавању и интелектуалном расту (5). Што се тиче Григорија Ниског, и он је у својим списима непрестано цитирао античке философе и песнике, и такође сматрао да све корисно у вањским наукама треба да буде асимилирано хришћанством. Као потврду тога, он је, следујући Оригену (6), алегорички тумачио библијску причу о томе како су израиљци опљачкали египћане при изласку из

4 2 of 7 Египта, носећи са собом ризнице злата и сребра (7), у том смислу да физику, геометрију, астрономију и све што се изучава ван Цркве, предводитељ у врлини (Мојсије) свакоме заповеда да узме од египатских богаташа и прими због користи (коју оне доносе), пошто је све то потребно у оно време, када ће се украсити божански храм тајне богатством разума (8). Велики Кападокијци су знали да живе управо у то време, т.ј. када је све научно и интелектуално богатство, наслеђено од античке културе, требало бити постављено у службу хришћанству. Наглашавајући предност хришћанства над јелинизмом и настојећи на неспособности античке културе да задовољи све прохтеве човековог разума и срца, они су ипак сматрали неопходним за хришћанство да потпуно асимилују све лепо што се накупило у људској цивилизацији изван хришћанства. Незнабоштво и идолопоклонство треба да буду одбачени, сматра Григорије, зуато што је то превазиђена етапа човечанства. Међутим, све оно што може послужити духовном узрастању човека, хришћани треба са благодарношћу да усвоје од античких наука: >>Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост (paideusin) за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног, него и спољашњу ученост, које се многи хришћани по неукости (kakōs eidotes) гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога... ( У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сгледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.<< (9) Дакле, ускогледост, необразованост, незнање, немање жеље и неспособност да се у себе упије сва многоразличитост културног достигнућа људи, неспојива је са хришћанством, сматра Григорије. Њему је потпуно страно такво схватање хришћана, по коме се оно схвата као нека полу-катакомбна секта, непријатељски настројена према свему свету који је окружује. Напротив, хришћанство треба да буде отворено за све добро, накупљено у људској историји; оно треба да буде довољно свеобухватно, да би сместило у себе достигнућа људског разума (10). У сагласности са овим представама Григорије је покренуо идеју о томе да незнабожачка култура и јелинска мудрост не припадају незнабошцима: будући незнабожачка по пореклу, она сада припада хришћанству, јер се оно показало способно да је стваралачки схвати и усвоји. Григорије је са гневом обличио Јулијана Одступника, јер је хтео да лиши хришћане могућности да добију добро светско образовање, одсуство кога је и требало, по Јулијановој мисли, да Хришћанство преобрати у маргиналну секту, која се састоји из неписмених и некултурних људи. Григорије је такав однос схватао као нарушавање законитог права сваког човека на образовање. Григорије је то сматрао за Јулијанову главну кривицу према хришћанству: >>Достојан је мржње за многа своја зла дела, али ми се чини да ни у чему није био тако безакон, као у овоме. И нека свако негодује заједно са мном; сваки који љуби словесност и који ју је изабрао за своје занимање - таквим ни ја нећу престати да се (сматрам). Јер све остало ја ћу оставити онима који (то) желе; наиме: богатство, знаменито порекло, славу, власт... али једно носим са собом словесност; и не поричем за себе тешкоће и на сувом и на мору, благодарећи којима сам је задобио. О када би слиа словесне вештине припадала и ономе који је мој пријатељ! То је прво што сам ја заволео после Првога, односно Божанског, и нада која је ван видљивог (света). А ако, по Пиндару, свакога мучи своја мука (=угњетава своје бреме), онда је и мени неопходно да говорим о вољеном предмету; и посебно је праведно, јер не знам чиме другим, осим речима, да дарујем благодарност Речи за словесне (науке). Дакле, откуда је теби дошла та идеја, о најлакомисленији и најненаситији од свих!, да лишиш хришћане (доступности) словесности (12)?... Ако желиш, ми сами представићемо узрок тога. После толико много противзаконитих злодела

5 3 of 7 требало је на крају да дођеш и до тога, и да јавно нападнеш на самог себе, да би тамо, где си желео да се разликујеш промућурношћу, сам то не примећујући, срамотећи се и да демонстрираш своје безумље... Наше су, говорио је он, словесне науке и јелинскла култура (hoi logoi kai to hellenizein), као и поштовање богова, а ваш (је део) необразованости и неотесаност, и у вашој мудрости нема ничега осим верујем!...<<(13) Не само античка словесност, него и сва светска цивилизација постаје наслеђе хришћанске Цркве, сматра Григорије Богослов. Заједно са Оригеном и Григоријем Ниским, он је убеђен да египатска ризница, под којом се алегоријски подразумева незнабожачка ученост, Нови Израиљ (хришћанство), не треба да остави у рукама египћана (незнабожаца); хришћани треба да их позајме т.ј. асимилују, усвоје, начине својима, при томе, разуме се, одбацивши идолопоклонство: >>Позајми од египћана златне и сребрне судове, с њима иди; осигурај се на путу туђим ризницама, или боље рећи, својим сопственим... А шта? Зар ћеш оставити египћанима и противничким силама то што су они неправедно стекли и још неправедније троше? Њима то не припада; они су га силопм покупили од Онога Који је рекао: Моје је сребро и Моје злато (14); даћу га коме желим. Јуче је оно њима припадало, јер је тако било допуштено. А данас Владика приноси и даје га теби, да би га употребио на добро и на спасење. Задобијмо себи пријатеље неправедним богатством, да би, када осиромашимо могли то да повратимо у дан Суда (15). Ако си Рахиља или Лија, душа патријаршијска и велика, укради од свога оца и идоле које нађеш не да би их сачувао, већ да би их уништио.<< (16) Дакле, незнабожачка наука не припада незнабошцима: њихова мудрост није њихова, већ Христова, Божанског Логоса, од Кога су је они покрали, а сада су дужни да је врате хришћанима. Та идеја није нова на тлу хришћанства: код писаца II и III века, посебно код Климента Александријског, постојала је читава теорија о томе да античка философија и митологија није ништа друго до исказано Писмо Старог Завета, из кога су Јелини украли своја учења (17). Теба приметити да се у ранохришћанској литератури доста често говорило о томе да људска цивилизација, вештина и култура имају демонско порекло и појавиле су се као резултат отпадања човека од рајског блаженства: управо од потомака Каина, који је пошао од лица Господњег (18), појавило се грађевинарство, сточарство, музика и производња оруђа (19). У сагласности са тим ставом Јован Златоусти је говорио да је градове, вештине, одећу и многе друге потребе... смрт донела заједно са собом (20). У беседама Макарија Египатског провлачи се мисао да су мудраци, философи, писци, песници, уметници, скулптори, архитекте и археолози били плен и робови лукаве силе и стварали под дејством уселивше се у њих змије, то јест ђавола (21). Ипак, многи црквени писци су указивали на позитивне аспекте људске цивилизације и културе, сматрајући да хришћанство, премда се и ограђујући од незнабоштва, може позајмити из незнабожачке културе све позитивно. Климент Александријски, посебно, схватао је цивилизацију и културу као плод стваралаштва човека под управом Божанског Логоса. Све светске науке, по Климентовом мишљењу имају небеско порекло: писмо заједничким именом мудрости назива уопште све светске науке и вештине, све, до чега је људски ум могао да дође... (јер) свака вештина и свако знање настаје од Бога (22). Климент је убројио медицину, музику, скулптуру, певање, вештину мазања (23), резбарење, научна истраживања, поезију, дијалектику и философију у вештине које имају чисто небеско порекло (24). Управо овакав поглед на цивилизацију и културу је близак Григорију Богослову. Он је сматрао да ни једна нација, ни једна религија, ни једна философска школа нема права да присваја монопол на културу, науку и вештину, које су наслеђе читавог човечанства. За Григорија је истински творац људске културе сами Бог; људи стваралачких професија, који су створили светску цивилизацију само су оруђа у Његовим рукама: >>Као што језик не припада искључиво ономе ко га је пронашао, већ и свима који се користе њиме, исто тако и вештина и свако занимање, које можеш представити себи. И као што у лепој

6 4 of 7 музичкој хармонији свака струна даје различити звук, једна висок, друга низак, тако и у овим (вештинама) Уметник и Створитељ-Реч, премда је и поставио различите изумитеље различитих занимања и вештина, али све је дао на употребу свих који желе, да би нас сјединио узама заједништва и човекољубља и учинио наш живот цивилизованијим (hemeroteron). И након тога ти говориш да јелинска (култура) припада теби (25)? Али реци, нису ли Феничани (изумели) граматику, или како неки (мисле), Египћани, или Јевреји, који су били мудрији и од једних и од других?... Теби ли (припада) античка (красноречивост)? А игра дама, аритметика и вештина бројања на прсте, система мера и тежина, тактика ратовања чије је то?... Можда је и поезија твоја (својина)?<< (26) Ко што видимо, Григорије је чак спреман да уброји игру дама (to petteuein) у благодети цивилизације. Различите вештине такође усхићују Григорија. У једној од песама он се похвално изражава о вештини дресирања звери: >>Почуј, докле је вештина досегла, Чворци говоре слично човеку, Подражавајући страноме гласу, коме су се научили Када су у огледалу видели слику, у дрвету изрезбареног Чворка и слушали глас човека-дресера из дрвета. А и вране краду звуке људске. А када папагаји, Шарени, с грбавим кљуном, у своме кавезу Проговоре људским гласом, тада он обмањује слух и самог човека. За коњиће вешају ужад, по којима Они ходе. А страшна медведица ходи по отвореном простору, Седи на судијском трону, као неки умни судија, Држи у шапама, може се замислити, списе правосудне, И звер се чини да ум има. И ето, човек ју је научио ономе што је није научила природа! Видео сам и укротитеља лавова који седи на леђима огромног лава И руком покорава силу звери... А такође сам видео и тешку и огромну звер великих очију: На њој седи малени индус и уз помоћ штапа га зауставља, Шетајући овде и онде тело огромног слона. Смео је био онај ко је први укротио звер, Ставио му јарам на врат и натерао га да вуче огромне двоколице.<< (27) Сви ови текстови карактеришу Григоријеву ширину и отвореност: он се са уважавањем односио према свему што сведочи о превасходности човека над неразумним природама, што пројављује силу људског разума, била то циркуска вештина, игра даме, нека друга вештина, хуманитарне и природне науке, реторика и литература, поезија и музика. Григоријев идеал је био човек разума хришћанин високе интелектуалне културе, енциклопедијске образованости, који се одликује опширним знањем у многим областима и отвореним погледом на свет. Способност разумног мишљења (logos), срођује човека с Божанским Логосом. У Григоријевим песмама доста стихова је посвећено похвали разуму и учености. За светиљку свег свог живота признај разум (logos), говорио је (28). Ништа не сматрај за боље него ученост, пише он на другом месту (29). Ипак, Григорије је наглашавао да образованост није циљ сама по себи; она је потребна због тога, да би човека привела богопознању и послужила његовом узрастању у вери. У поуци написаној под Никовуловим именом, (упућеној) своме сопственом оцу, Григорије говори о томе како изучавање литературе, реторике, историје, граматике, етике и егзактних наука води човека познању Бога: >>О оче, само једно желим уместо свега да овладам вештином речи.

7 5 of 7 Прекрасна је пламена сила реторике у народним Парничким и похвалним речима. Прекрасан је ум испуњен (познањем у области) историје. Јер историја То је свеукупност мудрости, ум многих. Не мање важна и граматика је, која поравњава реч и нарав варварску, прекрасно притичући у помоћ племенитом језику Јеладе. Важно је и имање логичкое вештине... А такође (наука уз помоћ које) врлински назидавају бољи карактер... (Важно) је и то, да су мудри људи лебдећим умом и префињеним истраживањима, Отиснули у дубину, један једно, други друго, И то записали (=предали књигама). Они су нашли природу ваздушних, земаљских, морских И небеских (природа), и поврх свега ум неизрецивог Бога; То јест, како Он управља светом, куда га води и какав ће бити крај Свега света (kosmos), украшеног (kekasmenos) многим красотама (kosmois)... Изучивши све то у младости, Подајем ум Божанском Духу... Погледај на мог великог деду по мајчиној линији: како у свему Украшен многобројним знањима, која је сабрао Са свих крајева земље, живећи у многим народима, Последњим кључем своје учености (logōn), он је начинио Христа...<< (30) Младић у чије име Григорије говори, гори жеђу да рашири своје видике не само благодарећи учењу; њега вуку путовања, упознавање с другим народима, с различитим културама. Али све то, сабрано одасвуд, он жели да постави у службу хришћанства и духовног живота. Несумњиво, Никовулове речи одражавају стремљења и искуство самога Григорија, који је много путовао тражећи мудрост и који је у каснијим годинама, опомињући се младости, писао о себи: >>Једна је слава била пријатна за мене успети у наукама (logōn), које су скупили Исток и Запад, и слава Јеладе Атине. Над тиме сам се много и дуго трудио, али и то Поверивши Христовим стопама, положио сам пред Њим, Да би оно попустило слову (logō) великог Бога, које собом баца у засенак Сваки истанчани и многоврсни проналазак (mython) људског ума.<< (31) Дакле, античка ученост, светска словесност и сва ванхришћанска култура прелази на други план, када се човек дотакне Христа. У поређењу са речју (логос) Божијом свака људска реч није друго до мит, басна, измишљање (mythos). Али изучавае античке философије, митологије, поезије и осталих наука неопходно је због тога да би их положили под Христове стопе. То је основно одушевљење свих текстова Григорија Богослова, који су посвећени похвали учености. НАЗАД НАПОМЕНЕ: 1 1 Кор.2: Кор.1: Кор.1:22-23.

8 6 of 7 4 Св. Григорије Чудотворац. Благодарна реч Оригену, VI-XV (VI, VIII, XIII, XV). 5 Савети младићима 3-4 (PG 31,569). 6 Уп. Ориген. Писмо Григорију Чудотворцу. 7 Изл.12: Мојсејев живот (PG 44,345). 9 Сл.43,11,1-29; SC 384, = О значењу класичне образованости и реторике у животу Григорија Богослова постоји опширна литература. Напоменимо, посебно Gugnet. Rhétorique; Lercher. Personlichkeit; Ruether. Gregory. О утицају класичног образовања на три велика Кападокијца види Pelikan. Culture. 11 Немејска ода 1, Има се у виду познати Јулијанов едикт о учитељима (види I главу наше књиге). 13 Сл.4,100,3-102,3; SC 309, = Аг.2:8. 15 Уп. Лк.16:9. 16 Сл.45,20-21; PG 35,652. Уп. Изл.31:19, Уп. Климент Александријски. Стромате 2,1; 2,5 и др. 18 Быт.4: Пост.4: Књига о девствености 15 (PG 48,545). 21 Беседа 45,2 (ed.dorries, 297). 22 Стромате 1,4. 23 Т.ј. трљање масти и масажа. 24 Исто тамо. 25 Григорије се обраћа Јулијану Одступнику, који је, нарочито, писао у трактату Против галилејаца : Ви свакако схватате разлику између вашег и нашег образовања. У вашој школи ви никада нећете начинити човека нити храбрим, нити врлинским, међутим, у нашем систему сваки постаје бољи. Погледајте на вашу децу, која се васпитавају у читању ваших свештених књига. Ако у зрелом узрасту не буду робови, сматрајте ме лажљивцем и манијаком. Цитирано по: Успенский. Историја, Сл.4,106,8-108,1; SC 309, = PG 37, = PG 37,909 =

9 7 of 7 29 PG 37,944 = PG 37, = PG 37,977 = н

10 1 of 7 АНТИЧКА ФИЛОСОФИЈА Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијем, по науци света, а не по Христу (1). Ове речи апостола Павла изражавају у потпуности негативан однос раног хришћанства према античкој философији, која је схватана као људска наука и супротстављана јој је божанска реч Христова. Расправа између хришћанства и класичне философске мисли (2), почела се поштовати онда када је почео конфликт између хришћанства и јудаизма. Међутим, ако је однос Јудеја према хришћанству у првом веку наше ере био оштро одричући, онда је однос Јелина био готово индиферентан. Основни догмати хришћанства о једном Богу, о Тројици, о оваплоћеном Богу премда су били потпуно страни и несхватљиви јелинском разуму, нису се схватали као прави изазов јелинизму. Ипак, могуће је запазити и активно одбацивање хришћанства од стране неких представника неоплатонских и других философских школа. Философ Целс (II век) пише Истиниту реч у оповргавање хришћанства; неоплатоничар Порфирије (III век) сачињава трактат Против хришћана ; Јулијан Одступник (IV век) прише трактат Против галилејаца (тако је он називао хришћане) и предузима очајнички труд да препороди незнабоштво након што је хришћанство фактички постало владајућа религија Римске империје. Са своје стране, хришћанство одговара полемичарским делима, у којима критикује античку философију и нападе философа на хришћанство: довољно је споменути апологетска дела II века: Оригенових 8 књига Против Целса, беседе Против Јулијана Григорија Богослова. Полемика хришћанства са класичном философијом завршила се потпуном победом првог и разарајућим поразом последње. Каснији платонизам као богословски систем и систем који пружа поглед на свет био је осуђен на неколико црквених Сабора: на V Васељенском 553. године, на константинопољским Саборима ( и године) против Јулијана Итала (3) и на Саборима средином XIV века (организованим) у заштиту учења Григорија Паламе (4). Критика античке философије је чак ушла и у богослужење Православне Цркве: Петар говори (=витийствует), и Платон умуче. Павле учи, и Питагора са постидео. А Она (Богородица) апостолски богословски сабор јелинско мртво проповедање (=вещание) погребује и оживљује (=совоставляет, подстиче) свет на служење Христово (5). У делима ранохришћанских апологета није мало негативних мишљења о античким философима који су их критиковали како за философске ставове, тако и за, са хришћанске тачке гледишта, неморални начин живота.карактеристични за такав однос су такви споменици II века какви су: Ермијево Исмејавање незнабожачких философа и Тацијанова Реч против Јелина, које садрже оштре, на тренутке и неправедне и неосноване прекоре на рачун философа. Посебно Тацијан одриче сву грчку културу, религију и философију, које сматра лажним, безумним и неморалним (6). Његова критика философа се заснива на општепознатим подацима о њиховом учењу и на анегдотама из њихових живота: >>Шта сте часно стекли од философије? Ко је од најпознатијих у њој био туђ сујети? Диоген, који се разметао буретом и хвалио се уздржањем, јео је влажног октопода, и поражен болешћу стомака умро због неуздржања (7). Аристрип, који је ходио у пурпурној одећи је, како је извесно, живео развратно (8). Платон-философ био је продан од Дионисија због прождрљивости. А Аристотел, који је неразумно поставио границе Промислу (10) и ограничио срећу ониме што он једини сматра (за срећу), сасвим је не учитељски ласкао Александру, заборавивши да је овај још био младић; а последњи је потпуно аристотеловски закључао у кавез свог пријатеља (Калистена) због тога што му се није поклонио, и водио га је као лава или леопарда...(11) Не похваљујем ни Хераклита, који је говорио да је истражио самога себе, јер је био самоук и гордио се тиме...(12) Али смрт је изобличила његово незнање...(13). Смејем се бапским причама Терекида, Питагори, који је наследио то учење и Платону, који је, премда неки то и не признају, био њихов подражавалац.<< (14) Ранохришћански апологети су пре свега критиковали античке философе због њихове

11 2 of 7 религиозне недоследности. Јустин и Атинагора у својим апологетским и полемичким списима указивали су на то да се античка философија не може сматрати последњом речју истине, јер не даје јединствену слику света и јединствено учење о Богу: сваки философ и свака посебна философска школа износи своју теорију настанка света, смисла људског постојања и природе Бога. Али код обојице поменутих апологета наилазимо, поред критике заблуделих философа, нешто далеко озбиљније, наиме покушај да се направи паралела између филозофије и хришћанства, да се направи простор за философско трагање унутар хришћанске религије и на крају, да се створи сопствена хришћанска философија. За Атинагору и Јустина, за разлику од Ермија и Тацита, античка философија је неко предокушање хришћанства; Јустин говори о Логосу који је на тајанствен начин деловао у философима, и назива Сократа и Хераклита хришћанима, који живе у складу са Логосом (15). Јустин, који је у хришћанство прешао из неоплатонизма, чак је и након свога крштења наставио да носи мантију философа, тиме наглашавајући да поверовавши у Христа није одбацио античку философију. Ништа мање карактеристична није ни фигура Климента Александријског, који је сматрао да не треба супротстављати хришћанску веру и философију. По његовом учењу философија не одвраћа од вере, већ напротив, ми се њоме ограђујемо као неким чврстим бедемом, стичући у њој својеврсног савезника, са којим и утврђујемо своју веру (16). По Клименту, пут ка истини је један, али се у њега уливају различити потоци, који се сједињују у реци која тече у вечност (17). Један од таквих потока је и старогрчка философија, која је припремно учење, које прокрчује и поравњава пут ка Христу (18). Философија је била дана јелинима као божански дар, као оваплоћени лик (икона) истине (19), за Јелине је она исти такав водич (у смислу водич деце) ка Христу (20), какав је за јевреје било Писмо Старог Завета (21). Сам термин философија Климент је употребљавао у ширем смислу: за њега философија није Платоново, Епикурово или Аристотелово учење, него оно боље, што свака од ових школа говори о праведности и благочестивом знању (22). Истинска философија је по Клименту љубав према истини и стремљење ка познању истинитог Бога. Ако код Јелина философија често прелази у софистику, она за хришћане увек остаје пут за стицање мудрости: >>...Философија је заиста вештина правилне мудрости, која даје искуство у животно важним стварима; она је чврсто познање онога што се дотиче Бога и човека; некакво трајно и непоколебиво поседовање, које чврсто спаја уједно садашње, прошло и будуће оно чему нас је научио сам Господ Својим доласком или преко пророка, Она је неизмењива као предана од Сина и као упозната кроз Њега потпуно је истинита, Она је и вечна и корисна за сва времена... А философима називамо оне који љубе мудрост Творца и Учитеља свих, то јест познање Сина Божијег, а Јелинима оне који се такмиче у речима о врлини.<< (23) Може се рећи да се у ранохришћанским гледиштима на философију наилази на три основна мотива. С једне стране, философији, као људској мудрости, супротстављају божанску истину Христовог учења; философе критикују за њихову религиозну недоследност. С друге стране, иде се ка интезивној потрази за таквом синтезом хришћанства и философије при којој би достигнућа античке мисли била би на стваралачки начин усвојена од стране хришћанства. На крају, ниче и развија се концепција хришћанске философије - љубомудрија, као љубави према Божијој Мудрости Христу, као стремљење да се живи врлински и узраста у познању Бога. Сва ова три мотива ми налазимо код Григорија Богослова. Ми код њега нарочито срећемо довољно ку критику одређених философа, а такође и тврђења о необавезности знања философије за хришћанина. Могуће је спасити се, тврди он, без Пиронових израза, прећуткивања и супротстављања, Хризипових разрешавања силогизама, зле уметности (=злохудожности) Аристотелове вештине, љупкости Платонових фраза, које су се на несрећу поткрале у Цркву, слично египатским заједљивцима (24). Григорије ретко подробно анализира ово или оно философско учење, чешће осуђује све философе скупа, а заједно с њима и сву античку митологију, религиозну праксу и магизам:

12 3 of 7 >>Твој језик по сваку цену треба да господари, и ти не можеш да се уздржиш, да не изродиш речи...? Нападај на Питагорино ћутање (25), на орфејске бобице (=орфические бобы) (26) и на ону висолоумну узречицу Учитељ је рекао (27). Нападај на Платонове идеје (28), на преображавање (29) и периоде постојања наших душа (30), на сећања (31) и рђаву љубав према лепоти тела (32); на Епикурову безбожност, његове атоме и туђе философији наслађење (33), на аристотелов оскудни промисао, његову извештаченост, његово земно асуђивање о души и људски карактер његовог учења (34); на гордост стоика, на прождрљивост и баналност циника. Нападај на пустош, пуноћу (35) и наклапања о боговима и жртвама, о идолима, о добрим и злим демонима, на призивање богова и душе, о сили звезда.<< (36) Следујући ранохришћанским апологетама, Григорије разматра историју античке философије као лутање по тами у потрази за истином. За разлику од богооткривене религије у којој Бог сам снисходи човеку и открива му се, философија је само напрезање људског разума да се приближи Богу, осуђено на несрећу све дотле, док разум, а не Бог, остаје вођа човека у тој потрази. Критикујући Јулијана Одступника за његове религиозне ставове, Григорије говори о тој многоврсности и недоследности којом се карактеришу ставови античких философа: >>Ето чему су Га научили платони, хризипи, познати перипатетици, поштовано стојећи и мајстора красноречивости... Једни од њих уче да Бог уопште не постоји, други - да се не брине о садашњем, већ да се све у свету покреће без циља и случајно; трећи да свиме треба да управљају звезде и њихове комбинације, али ко и откуда управља њима самима ја не знам; четврти да све стреми наслађивању, у чему се и састоји циљ човековог живота. Врлина је за њих само познато име, и ничега нема након овдашњег живота; никаквог суда, који би тамо отсекао неправде извршене овде. Нико од мудраца то није схватао, него су били погружени, што се каже, у дубоко блато (37), покривени непровидним мраком заблуде и незнања, њигхов разум није био толико очишћен да би гледао на зраке истине; пузећи по доњем и чулном, они нису могли ни замислити ништа више од демона нити се покренути дотле да се удостоје (знања о) Творцу. А ако је неко и помало отварао очи, имајући разум, а не Бога за свога вођу, онда се све једнако заносио тиме што се показало поузданијим и што привлачи гомилу, зато што је ближе њој.<< (38) Гругоријево знање философије било је еклектичко и површно, највећим делом покупљено из флорилегија и уџбеника, а не из извора (39). Критикујући античке философе за њихове религиозне ставове, а такође и за неморални начин живота, који су водили неки од њих, Григорије се ослања на зборник анегдота из живота философа који је био популаран у Византији у његово време. Он нарочито окривљује философе за грамзивост, прождрљивост и друге пороке. Ниском моралном нивоу философа Григорије супротставља висок духовни живот и аскетске подвиге хришћанског монаштва, >>...које заслужује далеко веће уважавање него ненаситост мудраца и законодавца Солона, коју је Крез испољио (=изнео на видело) уз помоћ античког злата (40); него Сократова љубав према лепоти (filokalia), стидим се да кажем, љубав према малишанима (paiderastia) премда је и прикривена благочестивим расуђивањем (41); него Платоново лакомство у Сицилији, због којег је био продан у ропство и није га откупио ни један од његових ученика и ни један од Грка (42); него Ксенократова прождрљивост (43); него брбљивост Диогена који је живео у бурету, који је цитирао речи из трагедије странци, уступите место господи (44), имајући у виду да укусном колачу треба дати предност у односу на обични хлеб (45); него Епикурова философија, која није одабрала ниједно добро осим наслађивања.<< (46) Сва ова Григоријева расуђивања подсећају на полемичка дела Ермија и Тацита, уперена против античке философије.

13 4 of 7 Међутим, није да Григорије једино критикује заблуде философа и њихов морални облик; на страницама његових дела могуће је срести доста похвалних речи на адресу фиософа, а такође и о томе какву корист хришћанин може да извуче из занимања философијом. Настављајући традицију апологета II века, александријских дидаскала III века (Климента, Оригена), и развијајући идеје које је изразио његов најбољи пријатељ Василије у Саветима омладини, Григорије у монументалној поеми О врлини (47), упућеној једном од својих ученика, говори о томе како млади хришћанин може васпитати себе на примерима позајмљеним из живота философа. Основна Григоријева идеја се састоји у томе да грчки философи, премда се и нису слагали једни са другим по религиозним питањима и погледима на свет, ипак су сви учили врлини; као последица тога, хришћанин може од многих од њих извући нешто корисно: >>Има и код Јелина мудраца, Али не мудрих. Јер како назвати мудрим Оне који највишу Природу не познаше Бога, првоузрока свих добара...? Дакле, ко је, да их за мудре призна, неразуман Толико? Али, ако допушташ, нека и они буду мудри. Наћи ћеш, да су у учењима неким Несагласни с другим једни, и један од другог далеки У учењима о умом гледаном и (оком) видљивом, О Промислу Божијем, о судбини, идеји, О души, уму, и чула обмани; Одатле стоици са лицима гордим, Академије, вешо испреплетана Пиронистичка, Размишљања, закључци, брбљивости зналци; Али, несагласни у томе, сви они на исти начин И једнодушно добро похваљују, Ничега над врлином не стављајући, Премда многим трудом, покушајима без броја, И након дуго, дуго времена она се стиче. Напомињем, за пример, неке, Да би де и ти одавде научио врлини И с трњем, како кажу, сабирао руже, Од неверних учећи се бољем.<< (48) Григорије даље наводи неколико анегдота из живота Диогена, Кратеса и философа-циника. Први од њих је пројавио пример уздржања: једина његова својина били су штап с који је ишао и буре у коме је живео. Други се одрекао свога имена и живео у сиромаштву. Неко је у време буре бацио у море све своје имање, рекавши: Благодарим ти, Случаје, наставниче мој у врлини; са каквом сам се лакоћом смањио до једног огртача!. Још један философ је, за златни талант који му је цар даровао, купио кришку хлеба, покзавши да нема потребе ниучему другоме (49). Овакво поштовање одговара мојим законима, кличе Григорије, који ме окриљују (да подражавам) начину живота и природи птица, које се задовољавају свакодневном и простом храном (50). Али, продужава Григорије, код античких философа много се (тога) чинило ради показивања (себе); код њих је било више сујете него истинске љубави према врлини. Пошто су код философа врлина и порок боравили једно уз друго, Григорије саветује да им се прилази са расуђивањем (=избирательно), како у казивањима о њиховом животу, тако и у њиховим сопственим казивањима: >>Не примај рђава казивања Из старих књига, којима си ти, о добри, одгојен, као што су: Нека се као рђав прочујем, само би на добитку био.

14 5 of 7 Боље је то него законе богова поштујући, Живети у сиромаштву, стекавши славу... Новац је за људе драгоценији од свега ; Нема ништа жалосније него сиромашан човек ; Без новца ни Теба не прориче... Али одобравам следеће мудре изреке: Ако од злог дела корист задобијеш, Сматрај да је то несреће залог ; Не тражи добитак у свему, већ себе суздржавај ; Страшно је успевати на неправедне начине... Нека је и сиромах, а богат врлином...<< (51) Нећемо препричавати многобројне приче из живота философа, које се срећу у делима Григорија Богослова. Нагласимо само да је он те приче посматрао као богат дидактички материјал, на коме је и он сам био васпитан и који, како он сматра, садржи много поучних примера. Пошто су се историје живота философа изучавале у школама и универзитетима, користиле се популарношћу и сви су имали прилику да их чују, Григорије је сматрао за неопходно да им да хришћанску оцену. Следујући за Василијем Великим, он у суштини провлачи једну веома једноставну мисао о томе да све корисно и поучно у философији треба примати, а све лоше одбацивати. НАПОМЕНЕ: НАЗАД 1 Кол.2:8. 2 Види: Pelikan. Emergence, 27ff. 3 Види: Gouillard. Synodikon, 56-60, Види: Meyendorff. Byzantine Theology, Уп. Лосев. Очерки античного символизма, Тропар 9. песме канона на јутрењу у четвртак 3. седмице Великог Поста. 6 Уп. Quasten. Patrology I, Уп. Атинеј. Пир софиста VIII,341е. Уп. такође Диоген Лаертски. О животу VI,76. 8 Об размажености и развратном Аристиповом начину живота види: Диоген Лаертский. О животу II,8, Види: Лукијан. О готовану По Аристотелу, Бог се не меша у управљање светом. 11 Уп. Диоген Лаертски. О животу V, Уп. Диоген Лаертски. О животу IX,5: "Он никога није слушао, а изјавио је да је сам себе испитао и сам од себе научио".

15 6 of 7 13 О Хераклитовим високоумљу и надмености, а такође и о његовој смрти од водене болести, види Диоген Лаертски. О животу IX, Тацијан. Реч против Јелина 2-3. У последњој цитираној фрази, очигледно се има у виду учење о пресељењу душе (метапсихози). 15 Јустин. Апологија I, Строматe 1,2. 17 Строматe 1,5. 18 Строматe 1,5. 19 Строматe 1,2. 20 Гал.3: Строматe 1,5. 22 Строматe 1,7. 23 Строматe 6,7. 24 Сл.32,25,3-8; SC 318, = Питагорини ученици су пет година проводили у ћутању: види Диоген Лаертски. О животу VIII, Питагора је забрањивао употребу бобица: види Диоген Лаертски. О животу VIII, Формула, коју су употребљавали питагорејци, односила се на свога учитеља. 28 Учење о идејама најкаректееристичнији део Платоновог философиског система. 29 Реч metenswmatoshs Платон није употребљавао, али се среће код неоплатоничара III века, нарочито код Плотина. Григорије, вероватно, има у виду мит из платоничарске Државе (614b-616b, 617d-621b). 30 У Држави (615a) Платон говори о хиљадугодишљем периоду подземног странствовања душе. 31 Уп. Тедон 72e. 32 Алузија на педофилију Платона. 33 Епикур је учио о томе да се свет састоји из атома, и сматрао је наслађивање (hēdonē - удовольствие) највећим добром за човека (одатле "хедонизам"). 34 Григорије је у Аристотелу пре свега видео теоретичара реторичкое вештине. 35 "Пустош" и "пуноћа" омиљени Демокритови термини. 36 Сл.27,9,16-10,14; SC 250,94=96 =

16 7 of 7 37 Уп. Платон. Тедон 69с. 38 Сл.4,43,1-44,21; SC 309, = Ruether. Gregory, Уп. Геродот. История I, Уп. Платон. Пир 213сd. 42 Уп. Лукиан. О готовану Извор неизвестан. На другом месту се Григорије позитивно оглашава о Ксенократу: види PG 37, Еурипид. Феничанки Диоген Лаертски (О животу VI,55) даје другу верзију истог догађаја: по његовом сведочењу, философ, који је доручковао маслине, одбио је принесени му колач уз речи: "склони се са царског пута, странче ". 46 Сл.4,72,2-14; SC 309, = В рус. пер. "О смиреноумљу, целомудрености и уздржању" = PG 37, = PG 37, = PG 37, = PG 37, =

17 1 of 5 ХРИШЋАНСКА ФИЛОСОФИЈА - ЉУБОМУДРИЈЕ Окренимо се сада ономе што се на Григоријевом језику назива хришћанском философијом - љубомудријем, и његовој концепцији философског начина живота (1). Како примећујемо, Григорије је волео да говори о себи самом као о философу, о томе да он "философира у безмолвију", о томе да је живот философа за њега поштован више него било шта друго. Дакле, о каквој философији је реч у датом контексту? Пре свега, реч је о философији која има небеско, а не земаљско порекло; она је плод Божијег Откровења, а не људског трагања. Тиме се она у основи разликује од незнабо-жачке. "Хришћанско учење", говори Григорије, "излаже се догматски, а не такмичарски, по схватању рибара, а не Аристотеловски, дословно, а не брзоплето, по законима Цркве, а не пијаце, на корист, а не ради истицања (себе) (2)." Предмети хришћанске философије су: свет, материја, душа, анђели и демони, васкрсење, Суд, казна, Христова страдања, и на крају Сам Бог (3). Хришћанска философија није ништа друго до богословље; философирати значи размишљати о Богу и (у)познавати Га онолико колико је такво познање могуће човеку (4). Такође се говори о философији као неком вишем призвању човека, као начину живота који је сродан монаштву и коме су призвани малобројни изабрани: "Водити философски начин живота, као што је боље (=узвишеније) од свега, тако је и теже од свега и малобројни су способни за то, и то само они који су на то призвани великим Промислом Божијим, Који предизабранима пружа руку помоћи (5)." Истинска философија је љубав према добру - не ради будућих награда, већ ради самог добра (6). Она је пут ка врховима богопознања, одрешење од света, пребивање с Богом, усхођење од нижег ка вишем, задобијање постојаног и вечног помоћу пролазног (7). Најпотпуније учење о хришћанској философији Григорије је изложио у 25. беседи, "У похвалу философа Ирона". Поздрављајући Ирона-Максима који је стигао у Константинопољ (истог оног који ће му ускоро постати највећи непријатељ) Григорије говори о томе како се античко философско наслеђе, посебно циничка философија, може у људском животу спојити са хришћанским благочешћем. Синтеза античке мудрости и благочестивог начина живота, философског трагања и богословског откривења, разума и вере, философије и хришћанства - ето основне теме беседе. Додајмо да лик хришћанина у философској мантији, не може, а да не подсети на Јустина Философа, који се два века пре Григорија такође трудио да створи синтезу хришћанства и философије. Григорије о Ирону говори као о "љубитељу мудрости" (philosophos), а о себи као о "слуги мудрости" (sophias therapeutes) (8). Григорије позива Ирона да стане заједно са њим на свештени престо, на коме се приноси евхаристијаска жртва и посредством евхаристије, врши се обожење човека (9). самим тим се потенцира сродство философије и бого-служења: по Григоријевом виђењу Философ се изједначава са свештеником; љубитељ мудрости са служитељем Мудрости - Христа. Задатак обојице је похвалити добро, не оставити један другог у врлини, и стремити ка блаженству (10). Григорије Ирона назива "грађанином све васељене", као циника, "пошто циничка философија не дозвољава ограничавање уским пределима" (11). Говорећи о животу свога јунака Григорије наглашава да је он философ по призвању, при чему је свесно изабрао хришћанско "љубомудрије" уместо незнабожачког: >>Када је дошло време да одреди свој животни пут (=изабере врсту живота)... угледао је нешто велико, смело и што превазилази ниво многих људи. Презире раскош, а такође и богатство и власт... А философији, посвећује себе, госпођи над страстима, храбро стремећи ка добру одвајајући се од материјалног преразлагања материје, узвишујући се изнад видљивог, узвишеношћу природе и благородством избора прилепивши се непролазном. А када је већ био тако настројен, тада већ није сматрао неопходним да расуђује о томе какву бољу философију да изабере: спољашњу, која је богата семенима истине, која има изглед и личи на философију, или

18 2 of 5 нашу - на изглед сиромашну (=смирену), али у унутрашњоти узвишену и која води Богу. Наравно (=напротив) од свег срца је изабрао нашу, нипошто се не обазирући на лошије и не бивајући заведен префињеношћу стила, о чему су се тако бринули јелински философи.<< (12). Под "нашом философијом" Григорије подразумева управо хришћанску веру којој се супротставља спољашња префињеност и унутрашња пустош грчке философије. Тако "наша философија" није само доктрина, учење, начин мишљења: она је и начин живота, и то такав, при коме се усамљеност, полуотшелништво, спаја са стремљењем да се допри-несе користи заједнице. Развијајући, традиционалну из античког времена, тему созерцања и делања (13), Григорије говори о истинском философу као човеку који тежи да споји и једно и друго: >>Он је видео да је пустињачки, отшелнички, живот, који се проводи удаљено и отуђено од људи, велики, узвишен и превазилази све људско; међутим он је намењен само онима који имају успеха у њему и одриче општење и човекољубље, својствених љубави, која је, као што је он знао, једна од врлина најдостојнијих хвале; осим тога, такав живот не подлеже провери, јер је лишен вежбања конкретних дела и зато је неупоредив са другим начинима живота. А живот у заједници, (по)крај других, напротив, и служи за проверу врлина и простире се на многе и више личи на Божији домострој, који је све створио и свезао љубављу, који је и наш род, отпали од добара због придошлог зла поново призвао благодарећи сједињењу и општењу с нама.<< (14) Другим речима, заједнички живот више одговара Новозаветном Oткривењу; претворити евађеоске заповести у живот могуће је само живећи међу људима; ван заједништва немогуће је активно чињење добрих дела. Читајући ове редове немогуће је не споменути да је питање о томе ком начину живота треба одати (већу) почаст, созерцатељном или делатељном, била веома напета за самог Григорија када је он размишљао о избору пута након атинске Академије. Дакле, "наша филозофија", то је као прво, права вера, као друго, балансирани начин живота, који меша созерцање и делање на корист ближњима. Какав је однос ове филозофије са учењем античких филозофа? Григорије је потпуно категоричан у свом тврђењу да хришћанин треба да "одашаље" даље од себе већи део древних философских система; он може само позајмљивати нека позитивна својства древних философа, посебно циника. Ирон је, по Григоријевим речима, управо тако и поступио, одбацивши у античкој философији све што је противречило хришћанском учењу и начину живота, и сачувао само оно што томе није противречило: >>Промисливши и исцрпевши све оно, а и смиривши већим делом гордост Јелина који своје достојанство виде у мантији и бради, шта он чини и како приступа философији? Он налази неку средину између (њихове) сујетности и наше мудрости, тако да у његовом философирању - њихов је спољашњи облик и одећа, али су наши истина и узвишеност. Због тога перипатетици, Академију у којој су поштовани Епикурово учење о случају, скупа са атомима и наслађењем, увенчани вуненим повезима, као један од њих, поета, одговарају од себе што је могуће више (15). У циничкој философији одгурнувши безбожност и похваливши уздржање постаје такав каквим га ми сада видимо - пас против стварних паса, љубомудар против немудрих, хришћанином пре свега, који побеђује неумереност циника, благодарећи сродству са њима по спољашњости, а неукост неких од наших - новом одећом, показујући да се побожност не састоји из безначајних ствари и да философија није у намрштености, већ у чврстоћи душе, у чистоти ума, у истинској склоности ка добру, ма каква нам је спољашњост, ма с ким се дружили, повлачили се у саме себе, чувајући ум од чулног, или живели међу многима, усамљујући се усред саме заједнице, философирајући усред не-философа, као Нојев ковчег, који је у потопу био лакши од воде (16), и као купина, која је горела у огњу (огњем) и није сагоревала, у великом Мојсијевом виђењу на гори..<<. (17) На тај начин, прави филозоф - то је онај који чак и да се налази у маси остаје сам са собом, и живећи усред светске ларме и сујете не губи усресређеност и сабраност. Философија се не

19 3 of 5 састоји у спољашњем облику, већ у устремљености ка добру, независно од спољашњих околности. Философија - то је Нојев ковчег у коме се човек штити од катаклизми овога света и достиже спасоносни Арарат - хришћанску веру. Шта у себе укључује хришћанска философија? Чему теба да подучава философ-хришћанин? Пре свега он треба да свој дар употреби на разобличавање идолопоклонства. Међутим, ништа мање важан задатак је разобличавање јереси изниклих унутар хришћанске Цркве, и учење људи догматима праве вере. Хришћанска философија у себе укључује богословље као један од важнијих елемената. Похваљујћи Ирона с црквене катедре за бављење философијом, Григорије говори: >>...Поново се послуживши тим истим делањем и таквом смелошћу... као и раније разруши јелинско сујеверје, њихово многобожачко безбожништво, древне и нове богове, срамне митове и још више, срамна жртвоприношења, чишћење прљавштине прљавшти-ном, како сам чуо од једног од њих самих, то јест телима тела; телима бесловесних животиња своја сопствена тела. Разруши поштовање њихових скулптура, тако и срамне идоле. Разруши и устанке јереси - и то са већом ревношћу што ти је више допало (у удео) да пострадаш. Установљавај такође и наше благочешће, учи познању једног нерођеног Бога - Оца; једног рођеног Господа - Сина, названога Богом када се говори о Њему Самом по Ссеби, Господом пак, када се говори о Њему у односу на Оца, Богом по природи, Господом по власти; једног и Светог Духа, изашлог и происходившег од Оца. Дух је Бог за оне који разумно разумеју предложено (учење); против овога војује нечастиви, али благо-честиви разумеју ово, а најдуховнији отворено оглашавају.<< (18) Григорије је искрено желео да Ирона-Максима учини својим савезником у борби са аријанством, на ојачавање православне вере и заштиту учења о Божанству Светог Духа. По Григоријевом мишљењу, савез философа са богословом је та сила којој је јеретицима тешко да се супротставе; наиме, зато је он тако упорно звао Ирона да стане заједно са њим и узме учешће у његовој проповедничкој и богословској делатности. Околности су, како сазнајемо, биле другачије, и максим-ирон је постао Григоријев непријатељ. Последњи међутим није променио свој поглед на философију и није се одрекао идеје о савезу философије и богословља. У 26. беседи Григорије поново приказује портрет хришћанског философа, иако овог пута он има у виду себе самог. По Григоријевом мишљењу, постојање квази-философа у свету, не снижава цену философије која је директни пут ка Богу. Истински философ, о коме се говори у 26. беседи, јесте оваплоћење свих врлина: >> Уместо племенитог порекла он влада духовном племенитошћу која се састоји у врлинском животу. Ако је млад, бори се са страстима; ако је стар не стари душом, већ са радошћу очекује смрт. Ако је леп, у његовој телесној красоти сија душевна, а ако је његова спољашњост неугледна, његов унутрашњи човек је пријатног изгледа. Ако је здрав, употребиће здравље на добро других људи и аскетске подвиге. Ако је болестан, бориће се с болешћу и или (ће) оздравити или ће прећи у бољи живот; у оба случаја ће победити. Ако је богат делиће са беднима; ако је сиромашан, обогатиће се у Богу. Када је философ гладан он једе једноставну храну, као птица; када је жедан пије обичну воду са извора. Оговарање, клевету, гоњења, ударце - прави философ све прима, подражавајући Христу у томе.<< (19) Григорије Философа описује као ангелоподобно биће које у себи спаја савршенство античких мудраца са светошћу хришћана. Он је искрено убеђен у то да потпуно одговара том идеалу, за разлику од онога кога је он раније сматрао за идеал, али који није оправдао његова надања: >>Нема ничег непобедивијега од философије, ничег неуловљивијег. Све може ослабити, само не философ. Не савладиви су само двоје - Бог и анђео; а трећи - филоософ; нематреријални у материјалном, неограничени у телу, небесни на земљи, бестрасни у страдањима... Пошто је, пак,